Јер безизлазе
једино спазе
мисли ми… Роде
смрћу, Господе.
Кљују наказе
дух мој док газе
сред му природе.
Трњем оплоде
звезде! Залазе
ми низ маказе
с видика роде,
на мртве воде
што к’о у базен
крви силазе.
Рекама воде
вид ми прободен.
Међу оазе…
Дан да заразе.
Од живе соде
пијем куд ходе
звери! Образе
меснате, тазе,
у кљун спроводе
топле… Уходе
зар да ме са зе –
мљом преобразе!
Само да одем
Теби, Господе.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „Уточишта“.
