Није исто без храма. Често помислим колико се људи лишавају заобилажења храма, молитве и свега што се у њима служи. Храмови су отворени, приступачни као и увек, у њима се отвара Живи Бог, спреман одмах да промени ваш живот, да одговори на сва питања. Чак и оне које нисте питали.
Бар само 1,5 сат недеље и све би прошло другачије. Једно причешће спере сав твој некадашњи живот и физички – свако ко се причести то осети – покреће тебе и твоју срећу из почетка. Али налазимо хиљаде разлога да не идемо: није време, и погрешно су васпитани, и свештеници нису исти, и узимају паре за свеће, и зле бабе нас узнемире у храму. Да, и треба да спавате после посла или суботњих гостију.
Овако живот плови као тролејбус од станице до станице. Док су рогови на жицама. На изгњеченој рути са уморним лицима путника.
Сећам се и сам. Нисам увек познавао храм. И нисам увек веровао у Бога. Али, очигледно, то се мора живети. Живите без Бога. Тако да када Га једном препознате, више никада нећете желети да се вратите. У тој дивљој глупости и сиромаштву, које је изгледало чак и дивно, срећно, успешно и понекад заљубљено, обојено. Али испоставило се да је то била само црно-бела измаглица. Само један корак. Само један поглед. Само једно искрено питање. И то се распршује.
Недељом сигурно. Да, и увек.
Са руског превела редакција Чуда
