Ја сам ****** ***** из *****. Имам тридесет пет година, ожењен сам, имам ћеркицу стару шест година. Био сам у проблему са алкохолом и разним дрогама око петнаест година.
Па, све је кренуло још док сам био млад, такорећи још у основној школи. Прво сам кренуо са алкохолом. Не знам ни сам зашто. После тога сам, негде од петнаест година шеснаест, пробао први пут марихуану. Неких три-четири године сам узимао само марихуану. Кад ми је то досадило, почео сам узимати спид, екстази, ЛСД, тродоне, разне лекове у комбинацији са алкохолом. Било шта што би ми променило свест. И сам сада не знам због чега.
Живео сам са родитељима, са мајком и са оцем, до неке двадесет и друге године. Тада сам отишао у војску. Мислио сам да ће ми то нешто променити, као да направим неку паузу. Међутим, нисам ни направио паузу, брзо сам се у војсци снашао за разне лекове да ми уносе, носио сам и марихуану са собом. После војске сам наставио још жешће и јаче да се дрогирам. Радио сам, нисам имао довољно пара.
Пошто сам одрастао са родитељима, у селу крај *****, почео сам узгајати марихуану са још три другара. Почели смо и продавати то да би имали, односно да бих имао више пара за неке јаче дроге. Правио сам и комбинације. Ту сам први пут улетео у проблеме са полицијом. То се, наравно, није свидело мојим родитељима, који никако нису ни могли да схвате да им је син наркоман. Посвађао сам се са њима, отац ме је избацио из куће. Отишао сам у Београд, тамо сам позајмио паре. Почео сам тезгарити, имао сам тезгу на Калинић и Земун пијаци. Онако, снашао сам се лепо што се новца тиче. Лепо сам и зарађивао и све, међутим све паре су одлазиле на дрогу.
Посећивао сам журке, био сам редован гост, тј. посетилац. Дрогирао сам се. Тада сам већ престао са марихуаном. Дрогирао сам се са брзинама, екстазијем и ЛСД-ем. Тада сам први пут дошао у контакт и са хероином. После журке, да бих могао да спавам и било шта, спуштао сам се са хероином. То је трајало до неке 2007/08. године. Тада сам упознавао моју садашњу супругу. Ту сам негде успео да се средим и да спустим лопту, да престанем са узимањем разних дрога, опијата. Почели смо и живети заједно, било ми је сасвим ОК. Направио сам паузу неку од годину, годину и по дана. Она је знала за моју прошлост, али не баш тачно. Нисам причао колико сам се тачно дрогирао и шта сам све узимао, углавном то да сам био на ‘добром’ путу. Она је остала и у другом стању и чекали смо бебу.
Добила је отказ на послу, од моје плате нисмо могли да плаћамо стан и да живимо. У међувремену сам изгладио односе са родитељима који су остали кући. Помирио сам се са оцем и решио сам да се вратим кући. Наговорио сам и моју супругу. Негде крајем 2009. године смо отишли код мене кући у *****. Она се пред порођај вратила у Београд, неких месец дана пред порођај. Била је код тетке, ја сам остао сам у *****. Ту сам почео да се виђам са неким старим пријатељима, знао сам да су у проблему хероина. Међутим, не знам зашто сам се почео виђати с њима. Наравно, почео сам и ја узимати са њима.
Како то иде, нисам одма ушао у проблем зависности, одржавао сам неких годину дана онако, да не узимам свакодневно. Узимао сам у почетку викендом или нешто, углавном, нисам узимао сваки дан. После неких годину дана почео сам узимати све чешће, све чешће. Ивана, супруга моја, није ништа примећивала. Запослио сам се, није било неких проблема, могао сам то да изнесем финансијски. Међутим, када сам почео упадати у све дубљи проблем, имао сам тада и неке среће и запослио сам се у једној италијанској фирми. Требало је да идем у Италију на годину дана, на обуку. Међутим, ја сам отишао на две године у Италију. Када се завршила обука, ја сам тамо остао да радим. Тада сам исто направио паузу. Такорећи, нисам се дрогирао. Мислим, нисам се дрогирао свакодневно, дрогирао сам се једном месечно, кад дођем кући узимао сам хероин. Тада то нисам схватао као неки проблем. Пио сам доста док сам био тамо, али ни то нисам схватао као неки велики проблем. Мислио сам да ћу престати са свиме када дођем, када се вратим назад, у *****.
Међутим, последњих неких два-три месеца када сам био у Италији, пронашао сам шему и тамо. Пре тога нисам хтео ништа чачкати, ни тражити. Међутим, сасвим случајно сам видео пар колега да узима, на послу. Пришао сам, спријатељио сам се са њима и навукао сам се поново на хероин, неких два-три месеца пред повратак у *****. Био сам зарадио јако лепу своту новца боравећи и радећи у Италији од 2011. до 2013. године. Када сам се вратио у *****, почео сам трошити сав новац зарађен у Италији. Тада ми се и отац разболео, имао је канцер дебелог црева. Била је и нека лоша ситуација у кући. Ја сам још допринео томе, наставио сам да се дрогирам све јаче и јаче. Значи, од 2013. до уласка у Заједницу, узимао сам свакодневно. Потрошио сам сав новац зарађен у Италији. Убрзо ми је и отац умро. Те неке некретнине, тачније, земљу што сам наследио у том селу где сам одрастао, то сам почео продавати. Онда су сви сазнали за мој проблем. Почео сам дизати разне кредите на основу моје плате, почео сам продавати ствари из куће, узимати било шта на кредитне картице што ми падне на памет, мобилне телефоне, било шта од чега сам могао добити неку количину новца да би имао за дрогирање. Тада је и моја супруга сазнала да сам у проблему.
Пре тога сам нон-стоп избегавао и лагао где одлазе паре, све ми је било лакше да признам него да признам да се дрогирам. Измишљао сам разне глупости, да су паре отишле на једну, на другу страну. Међутим, све је одлазило на хероин. Почели су и на послу сумњати да имам проблем. Почео сам са супругом ићи код психијатра. Прво смо ишли приватно да ме не би уносили у картон, нисам хтео ићи на психијатрију да ме не би евидентирали као наркомана. Међутим, нисам успевао да престанем, покушавао сам са бупренофином. То је трајало, не знам, по десет дана, две недеље. Враћао сам се увек хероину. Па сам покушавао са блокаторима, нисам ни тако успео да се скинем. Тако, то моје скидање је трајало неких годину дана. Лагао сам и супругу и себе самог сам, пре свега, лагао да могу. Међутим, нисам успевао никако.
Када сам постао сумњив и на послу и све, решио сам, уз договор са супругом, да признам прво да имам проблем. Тражио сам тад од њих, замолио сам ако могу да ме врате у Италију, јер сам био убеђен да ако променим средину да ћу успети да престанем са дрогирањем. Међутим, они нису желели да ме враћају за Италију, него су рекли да ће ми помоћи на други начин. Неће ми дати отказ и неће ме оставити на цедилу, неће ме оставити на улици. Почели смо тражити неко друго решење. Њима је пала на памет једна комуна, у Италији, што се мени није свидело. После тога су се сложили да останем на лечењу у Србији. Тражили су, били су у пар комуна, нису били у Заједници Земљa живих. Докторица ми је саветовала за Земљу живих. Назвао сам телефоном, договорио се. После су из фирме контактирали Заједницу, свидела се и њима прича.
И тако сам завршио у Заједници Земља живих, где сам, ево, већ четири и по месеца. Па, могу рећи да сам од првог дана схватио да овде могу да се излечим. Пре свега, напољу сам последње две-три године лагао доста, нисам ником ни признавао од када траје мој проблем, колики је мој проблем. Све сам манипулисао и лагао сам. Кад сам ушао овде, пао ми је један огроман терет и камен са срца. Најзад сам могао бити искрен и причати, јер овде су ме сви момци разумели, ником ништа од тога није било страно и сви су били стали уз мене и рекли да ће бити тешко, али да је добро бити овде. Што и могу да потврдим, ево сад, после четири и по месеца. Физички сам брзо дошао себи, полако и психички долазим и увиђам где сам грешио.
ИЗВОР: Архива Заједнице „Земља живих“
Опремио: Давор Сантрач
Објављено: 18.05.2022.
