Ја сам ******* *********. Имам четрдесет година, родом сам из ********. Сада живим у ******. Имао сам проблем са дрогама, највише са хероином, ког сам кренуо да узимам, већ са петнаест и по година, далеке 1991. године.
Рођен сам као прво дете у петочланој породици, имам још две сестре. Основну школу сам похађао и био сам врло добар ученик. Бавио сам се спортом, не тако интензивно. Једини спорт који сам тренирао је било рвање грчко-римским стилом. Да бих у петом разреду основне школе напустио рвање и кренуо у нижу музичку, односно нижу балетску школу. Тако сам кренуо у први разред балетске школе. Свидело ми се то, иако је код нас, мислим, уопште, у бившој Југославији, то баш табу тема, да мушкарац учи балетску школу.
Међутим, ја сам имао јаку подршку од тих професорица балета, које су се школовале и по Совјетском савезу, тада Русији и које су ми обећавале да ћу да идем на специјализацију у тадашњи Лењинград, данашњи Санкт Петербург. Ја сам се био, баш примио на то. Нисам нешто претерано био талентован, али радом својим сам постигао доста тога. Тако да сам догурао до пете године ниже балетске школе, где су ми и даље све професорице обећавале да ћу да идем на специјализацију у Русију. Међутим, мој отац, који је покојни већ шест и по година, није имао такта. Морам да напоменем да ми је отац био алкохоличар. Сматрам да је то веома битна ставка.
Није имао неког претераног разумевања за све то, за сву ту моју балетску школу. Он ме је некако после основне школе, нормалне основне школе, уписао у средњу машинску школу. Са тим се нису слагали ни педагози у основној школи, који су, ето, препоручивали да ја упишем уметничку школу. Пре тога ја сам хтео војну школу, међутим, нешто се и ту десило, калкулације, мојима није одговарало. Отац ме је само узео за руку и одвео ме и уписао у средњу машинску школу. Мени је било мало чудно све то. Али кад сам кренуо у ту школу, ја сам схватио да та школа није за мене. Не само зато што није за мене школа као школа, него једноставно био сам се примио на ту балетску школу. Плес, игра, то ми је ишло од руке. Уписао ме је у машинску школу. То је била, као што су и по свим већим градовима, углавном, те машинске школе, каубојска школа. Ту нема школе, ту већином долазе проблематична деца. Ја бих за себе рекао да нисам био уопште проблематичан, док нисам дошао у ту средњу школу, машинску, у ********.
Она је у једној смени имала две и по хиљаде ђака, било је стално туча, отимања новца, гутања таблета… Тако да сам и ја први пут некако, кад сам био први разред пробао таблете. Колико се сећам, тада су били апаурини. То су неке таблете за смирење. Након тога, на полугодишту тог првог разреда средње школе напустио сам балетску школу. Родитељи су ми бранили, јер сам био попустио у школи, имао сам много негативних оцена и некако се све то разложило. Мало мало сам бежао из школе, нисам ишао у школу. Није ми се свиђало то све. А не могу да не напоменем да сам се упоредо, поред те две школе, тада бавио и музиком. Свирао сам бубњеве у једном бенду.
Још у основној школи, негде од почетка седмог разреда сам почео да се бавим тиме. Мислим, бавио сам се музиком у музичкој школи, свирао сам клавир, учио сам солфеђо, а упоредо сам, овако, са тим неким мојим друговима из ******** почео да свируцкам, што кажу, почео сам да свирам бубањ. И то ме је некако, исто, одушевљавало. Моји родитељи су ми бранили да идем на те пробе са бендом, иако смо ми као веома млади гостовали на неким тим свиркама где учествују демо-бендови. Ми смо били можда међу најмлађим бендовима тада у ********, чак смо имали два студијска снимка, што је у то време било нешто, оно као ваууу, било је нешто као екстра. Али да се вратим…
Па, некако тај први разред средње школе нисам никада завршио, понављао сам га, јер сам имао четири негативне оцене, које сам вукао преко целе године и нисам могао да их исправим. И тако се десило да понављам ту прву годину. Међутим, ја сам напустио балетску школу на полугодишту. Тако се некако срушио тај цео мој свет, нека моја надања и очекивања. На крају првог разреда средње школе отац ме је, као по некој казни, послао на село код бабе, да као, ето, тамо радим, да се подвизавам, да шта ја знам. Ја сам то и радио. Августа `91. године сам се вратио у ******** и онда сам чуо да су неки моји другови почели да узимају хероин.
То ми је било мало чудно, у почетку, кад сам чуо. Баш сам неке другове тада срео и знао сам да су почели да узимају хероин, негодовао сам ту и чак сам их и нападао, док су они мени рекли: “Нека брате, пробаћеш и ти сам, полако“. И игром случаја, можда десет-петнаест дана после тога, сам са још двојицом другова, у парку први пут пробао хероин.
Добро се сећам тог дана. Била је негде друга половина августа, седели смо на клупи, причали и из досаде смо, знали смо све колко шта кошта, потражили тог неког другара и скупили новац и замолили га да нам он уради први пакет хероина. Где смо ми, ето, први пут ушмркавањем пробали хероин. Тад сам имао петнаест и по година. И некако тај хероин сам узимао од августа `91. године до децембра исте године. Узео сам га можда неких тридесет пута. Чак сам га после десет узимања на нос, пробао и интравенозно.
Некако, ето, тад сам га, за тих четири-пет месеци, узео можда тридесетак пута, не сваки дан, али сам га, ето, некако узимао и пробао и интравенски. И некако сам схватио да то није за мене и да ми се не свиђа цео тај миље око ког се врти узимање хероина, ти људи и све то. Ми сви у том друштву смо били `74, `75, `76. годиште. Мени се није свиђао тај миље људи који су били старији од нас и који су већ били добро забазали у хероин. Тако да сам се некако исчупао и престао сам да га узимам једно време.
Не могу да не напоменем да сам игром случаја и ратних дешавања, `92. године пребегао из ******** у Србију. Прво у *******, па после, затим у ******. Нисам се нешто остварио у школи, иако сам ту завршио некако, на једвите јаде аутомеханичарски занат. То ми се уопште није свиђало, али, ето, нешто као да завршим. После сам завршио и керамичарски курс, за керамичара. То је грађевинска диплома, ето, злу не требало, као да ми се нађе, мада ни то никада нисам радио. Некако `96. године, то сам хтео да напоменем, сам поново ушао у хероин. Од `92. до `96. године, док сам био у ******, константно сам конзумирао алкохол и марихуану и с времена на време сам гутао таблете тродона. `96. се некако појавио хероин међу тим друштвом у ******, с којима сам иначе пушио марихуану.
Они су ме питали да ли хоћу да узмем, појавио се као доп, хероин, ја сам га некако, без размишљања, узео. И тог се пута сећам веома добро. Тако да сам га почео узимати, у почетку не тако интензивно, али узимао сам га. Убрзо сам почео да га узимам константније. И некако, не могу да не нагласим, да је сва бол коју сам до тада осећао, неку ту, углавном, душевну бол, нестала и да је више нисам осећао. Тако да сам уз помоћ хероина одагнавао ту бол. Међутим, први пут сам запао у проблеме са дрогом 2001. године. Тада сам први пут имао проблема са полицијом, због неких лакших крађа. А први пут сам на лечење пошао са двадесет девет година. Отишао сам у тадашњи Завод за болести зависности у Београду, у чувеној Драјзеровој.
Ту сам одржавао неку апстиненцију од наркотика уз помоћ блокатора за опијате, наворекса. Запослио сам се био у Београду, радио сам. Али некако, опет сам био усамљен и опет сам посегао за хероином, после свега тога, кад су ми укинути блокатори. И од тада, од 2005. до 2010. сам константно узимао све, хероин, алкохол. Да бих, ето, 2010. први пут ушао у Заједницу.
Када ми је отац умро осетио сам потребу да нешто морам да променим код себе и у животу. Дошао сам у Заједницу августа 2010. и био сам скоро годину дана, једанаест месеци, у Заједници. И некако, није да нисам схватио у чему је штос. Штос је, наравно, само не посегнути за дрогом, а све остало ће да буде како ће бити. После тога сам опет пао, највише јер сам био некако усамљен и вратио сам се на старо. Био сам са старим друштвом, и мало по мало, опет сам почео повремено да узимам хероин и да пијем алкохол. То су ми некако, хероин и алкохол, две највеће бољке. Томе никад нисам знао да кажем не.
Али 2013. године у октобру сам, ето, више полудео од тих разноразних дилера и јурњава за хероином. Зарекао сам се да никад више нећу узети хероин. Поново сам се вратио у Драјзерову на бупренорфински програм и, ето, на одржавање бупренорфином, где сам опет, уз помоћ бупренорфина, успео да одржим апстиненцију две и по године од хероина. Међутим, пио сам алкохол уз бупренорфин и понекад сам знао да додам неке седативе и тако нешто. Да бих у јануару 2016. године направио низ кривичних дела, због мог неког алкохолног делиријума. Не знам шта се све ту издешавало.
Не могу да не кажем, да сам у свему томе од 2014. у вези са мојом садашњом девојком. То ме је на неки начин употпунило, али сам ја опет био незадовољан. Нисам био незадовољан другима, опет сам био нешто незадовољан собом. Највише зато што нисам имао неки стални посао, зато што нисам могао да се дам. Мада сам тај бупренорфин продавао на улици и живео сам од тога, можда и боље него да сам негде радио, али некако ме то није употпунило. Да бих у јануару ове године дошао пијан кући, иначе сам остао да живим с мајком, дошао сам у стан и не знам шта ми је ту било, али доста неких товара од претходног периода и мог неусклађеног конзумирања алкохола. Направио сам то насиље у породици, почео сам да разбијам све по кући. Био сам ухапшен од полиције и одведен на меру лечења у Централни затвор у Београду, на лечење од алкохолизма. Ту сам провео четири месеца и пет дана.
Након тога, кад сам пуштен из Централног затвора, некако сам схватио да морам поново да се вратим у Заједницу и да поново пронађем себе у сваком смислу. Да се помирим са судбином, да сам доста тога пропустио у животу, да није лако, али, ипак, да се морам помирити са судбином и да је то тако.
Ево, већ четири месеца како сам у Заједници.
Не могу рећи да за ова четири месеца мог поновног битисања у Заједници нисам осетио поново драж свега природног што човек може да осети, и природног смеха и не знам. Ма, што кажемо ми овде у Заједници, да ме неке ситнице испуњавају и да разговор с неким братом, или нека песма кад ми падне на памет, ил` тако нешто, да може лепо да ме насмеје и да ме орасположи. Исто тако, нека нерасположења која долазе од саме изолације, али није само од изолације, него то је то, не може стално да буде ведро, ту се некако требам побеђивати. И некако, кроз такве ствари сам схватио да опет пуно горим и да ми треба још доста времена да порадим на смирењу. Ето, толико…
ИЗВОР: Архива Заједнице „Земља живих“
Опремио: Давор Сантрач
Објављено: 13.04.2022.
