„Живот је болест, а смрт почиње рођењем. У сваком даху, у сваком откуцају срца, већ је мало умирања – све су то пориви који нас приближавају крају “, каже Фердинанд Грау, јунак Ремарковог романа Три друга. Живот се неминовно завршава смрћу, а ако у њему нема вишег смисла, онда можемо рећи да је човек рођен да умре. Тада све што се дешава у њему није ништа друго до фатаморгана, дизајнирана да одврати особу од страха од смрти и угуши осећај безнађа. Напротив, ако је живот испуњен смислом који превазилази материјални свет, онда је смрт само фаза на путу ка вечности. Позорница је непријатна, застрашујућа, у неком смислу неприродна, али не и крај постојања. Ако се живот Исуса Христа једноставно завршио распећем, онда, заиста, не би било основа за божићну радост. Међутим, Божји план се протегао и даље од Голготе.
Рођење Христово је највећи догађај који је нашу историју поделио на периоде пре и после. Онај Кога су многе генерације чекале, почевши од Адама, дошао је на земљу. Дошао је да ослободи човечанство од власти греха, да уништи смрт и врати људима изгубљено достојанство и блаженство. „Нас ради роди се дете, вечни Бог“, пева се у Божићном кондаку, посебно празнично појање. Како да се не радујеш? Да, Син Божији, који је у свом оваплоћењу на земљи преузео људску природу, проживео је тежак живот пун туга и патње. Да, његова смрт је била болна и страшна. Али без овога би наше спасење било немогуће. Подсетимо, након распећа и сахране уследило је чудо Васкрсења из мртвих, у коме је смрт погажена смрћу. А после Васкрсења – Вазнесења, када је обновљена људска природа у Христу седела са десне стране Бога (Мк 16,19 ) , односно укључена у стварност постојања Свете Тројице.
Дакле, Божић је свакако радостан празник. Али постоје и друга осећања која, заједно са радошћу, испуњавају душу у божићне дане – страхопоштовање према Богу и захвалност Њему. У светоотачкој теологији, феномен рођења, живота и смрти Спаситеља назива се кеносис, или, на грчком, исцрпљеност или понижење. Апостол Павле је први употребио овај израз у Посланици Филипљанима: Он ( Исус. – Прибл. Аут.), будући да је слика Божија, није сматрао да је пљачка једнака Богу ( тј. држите се Његове једнакости са Богом – прибл. аут.) ; али он је постао без угледа, узевши лик слуге, и постао сличан људима, и постао је као човек (Фил 2: 6–7). Бог, који је савршени, без ничега Духа, из љубави према људском роду, добровољно се сједињује са људском природом, повинује се законима њеног развоја, постаје један од нас и тиме нам даје могућност да се укључимо у Његов божански живот. . „Она (Реч Божија. – прибл. аут. ) је постала човекова да бисмо могли бити обожени“, писао је Атанасије Велики („Реч о оваплоћењу Бога Речи и о Његовом доласку к нама у телу“) . Или, другим речима, Бог је постао човек да би човек постао Бог.
Исус Христос је својим животом уклонио растојање између земље и неба изазвану падом, вратио људима могућност непосредног општења са Богом и отворио пут човеку ка том истом Небу, где је Он, истинити Бог и прави човек, сада стално борави.
Божићна радост није безобзирна забава, већ радост са сузама захвалности у очима. Знамо каква ће искушења морати да претрпи божанско Дете, као што је и Он знао за то. Али то не умањује наше осећање, већ га чини трезвенијим и свеснијим. У атмосфери божићних ватромета, светлећих излога и празничних славља, то помаже да се у себи сачува тишина те витлејемске ноћи, а у тишини чује анђелско певање: слава Богу на висини, а на земљи мир, добра воља према мушкарцима! (Лука 2:14 ) .
Превела редакција Чудо
Фома.ру
