Црква верује у велику вредност страдања, бола и искушења. Она нас учи да је то погодно време за задобијање врлина и приближавање Богу. У искушењима она види знак присуства Божијег, Црквени опит нас у то уверава, а црквено учење то безусловно исповеда.
На прагу смрти, изван сфере људског, тамо где све људско ту би своју привлачност, тамо где се руше пролазне наде, тамо се све замисливо преобликује у немост, тамо где с човека спада телесна облога, тамо где наш јединствени сапутник, време, губи своју све- моћ и оставља нас – управо тамо може да се осети дах Божији и да се опази Његово Царство. На граници познатог и непознатог, пролазног и вечног, праведног и неправедног, разумног и апсурдног битија и небитија, живота и смрти; у неразрешивим проблемима, у питањима на која нема одговора, у сумњама које притискају, у несавладивим кризама, тамо где се погрешка бори с открићем, катастрофални пораз с победом, неверовање са вером; у болницама, на реанимацији, у амбулантама, у породилиштима, на гробљима, у домовима инвалида, у лабораторијама генетских истраживања, на местима где се код људи показује оно најљудскије, у пустињама, у затворима, у обитељима молитве и суза, тамо где је мучних „зашто“ много више него потврдних „зато“, тамо где питања имају много већу вредност од одговора, тамо где су смирено „ако би“ и „можда“ у опасности да прерасту у негодовање, роптање и богохуљење – тамо је понајчешће присутан Свеприсутни Бог. Тамо се догађају откривења и божанске коинциденције. Тамо долази до великих сусрета.
Навешћу пример из мог личног живота у последњих неколико година. Моје бављење биоетиком“, њено теоријско разматрање, представља племенит, ет потпуно У ан посао; безнадежни покушај објективног дијалога са дубоко субјективним критеријумима. И онај ко се труди да нађе некакво једнозначно решење, налази се на лажном путу. Онај ко се ослања на логичке аргументе, већ је изгубио оријентацију. Истина не може да се скрива иза тачних одговора које нам нуди углађени Комитет са способним кадровима.
Хоћу да вас уверим да се истина налази код духовника што дочекује душу која му се поверава са својим неразрешеним проблемом и прихвата кризу која се у њој догађа као своју сопствену. Он вас не поучава са дрскошћу и не ћути због неодлучности и одсуства жеље да преузме одговорност. Он вас не оптужује, него прима у загрљај. Не наводи логичке аргументе, него љуби. Његове речи одишу смирењем, а ћутање улива наду. Он не анализира површно туђе проблеме, не изучава их како би изнео своје ауторитативно мишљење или суд, него их проживљава у себи, преузима на себе туђи боли, свестан трагедије људске слабости, рађа просвећење Божије. Кад имаш четрдесет година, у другом стању си, ниси удата и уз то имаш двоје одрасле деце студената, дубоки унутрашњи конфликт између греха абортуса и страха од друштвене осуде може довести до тога да сиђеш сума. Шта ћеш рећи својој деци. Како ћеш погледати у очи родитељима? Какве ћеш коментаре чути од колега на послу? Како ћеш дочекати све предстојеће тешкоће у животу? Али и како да учиниш оно што си у себи увек презирала и осуђивала? Како ћеш постати учесница у ономе што си читав живот одбацивала код других, за шта ниси могла ни да замислиш да ћеш се једном и сама стим суочити: Ко – који саветник, свештеник, психолог – може да преузме на себе твоје тешко бреме? Само онај ко може да ти покаже дотле непознат пут, могућност на коју никада ниси ни помислила, перспективе које ти се никада нису отвориле. Само онај ко може да ти да снагу коју никада ниси осетила у себи. Иза преступа крије се Покајање, у безизлазној ситуацији даје се знамење, у ономе што на
први поглед делује неразумно крије се изгубљена, али драгоцена. Логика, твоје непознато „ја“, твој „други“, твој Бог.
Када се неопходност да се најмилија особа избави од неподношљивих физичких страдања бори у теби са жељом да се продужи ваша љубав, може ли етика еутаназије да те просвети и умири? Чији би мудри савет могао да стави тачку на питања која те муче без краја? Каква људска подршка може да улије светлост непрозирну таму? Када наши напори, усмерени на продужење живота вољеног човека, воде ка настављању његових мука и препрека за доброчинство смрти; када, иако фактички мртав, човек
на апаратима делује као жив, и тешко нам је да одредимо тренутак смрти; када се, без обзира на то што су лекари потписали пресуду вашем детету и кажу вам да његов мозак више не ради, да је мртав, у вама с невероватном силином сукобљавају нада да ће све бити у реду, љубав према детету и жеља да му макар још мало продужите живот, са саосећањем и мишљу о томе како је време да та мучења престану… Реците ми – која комисија, чије мишљење, каква логика овога света може да вас избави од немира, патње и дубоког унутрашњег конфликта: Само онај ко уме да преда штафетну палицу своје унутрашње подвојености у праве и поуздане руке, у руке Онога у Чију су се недокучиву мудрост људи уверавали вековима – у руке Божије – само ће тај пронаћи спокојство.
Митрополит Николај (Хаџиниколау)
Оз књиге – За свет који нестаје три сузе покајања и наде
