Често нам се чини да Бог ћути у нашем животу, тачније да се удаљио од нас и да Га нема у нашем животу. Често се молимо Богу да учини нешто што нам је, како мислимо, неопходно, а Он ћути и не чини ништа, већ допушта да се догађаји одвијају како се одвијају, противно нашим жељама. Тај развој догађаја може бити за нас неповољан, драматичан, чак и трагичан. Ми трпимо у тим тренуцима или периодима живота страх, стрепњу, тугу, жалост, очајање, а Бог све време „ћути“ и ништа не чини да нам помогне.
У човеку се, сасвим природно, јавља протест, он почиње да поставља љутита питања Богу: „Боже, зашто ништа не предузимаш? Зашто нећеш да ми помогнеш? зашто се не умешаш и не зауставиш неправду која ми се чини, која се чини против Твог закона и Твоје правде?“ А Бог и даље ћути.
Бог је увек деловао тако. Бог је свагда вршио Своја дела у ћутању. Он све време дејствује у свету, а изгледа као да је одсутан из историје и историјских догађаја. То се односи не само на лични живот сваког човека појединачно, већ и на живот Цркве.
Бог тако дејствује и у нашем животу. Зашто? Питају се многи? Зато што хоће да нас подстакне да личним трудом изменимо начин нашег мишљења и осећања. Зато што жели да доживимо дубинско преумљење, промену ума, да бисмо од световног начина умовања и делања узрасли до Божанског начина умовања и делања. А који је то Божански начин умовања и делања? То су љубав према другима, жртва за друге и смирење пред другима.
Из књиге: Духовни живот у свету без Христа
