Србији је велику буру и јавну расправу ове недеље изазвао Синод Српске православне цркве упутивши тамошњим властима “предлог и молбу” да на православни Васкрс, 19. априла, изузетно допусте кретање људи и долазак верника на литургије. Поводом тог захтева, којем није удовољено, српски су медији о начину на који ће славити Васкрс питали и епископе СПЦ-а изван Србије. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије у својој изјави за Блиц био је јасан: “Како мере Владе РХ предвиђају да не може бити окупљања више од пет људи на једном месту, на Васкрс ћемо, као и претходних дана, служити свету литургију у складу с предвиђеним мерама.” А то значи без присуства верника, који ће током дана, према строгом и унапред договореном реду, по двоје-троје моћи долазити на причест. Будући да је и Саборна црква на Цвјетном тргу тешко оштећена у недавном потресу, митрополит Порфирије ће Васкршњу литургију, уз директни телевизијски пренос на ХРТ-у у 10 сати, служити у капелици у склопу црквене гимназије на Светом Духу, где му је и резиденција. Одатле је одговорио и на наша питања у овом великом разговору вођеном пред Васкрс какав, мислили смо, нема преседана. Митрополит Порфирије Перић поучава нас да све ово скупа није крај света, него велика прилика и изазов.
Како проживљавате предваскрсно и васкрсно време уз празне цркве?
Сигуран сам да нема свештеника, па ни верника, коме у овим данима осјећаји нису помешани. С једне стране свесни смо да хришћанство није тек једна од многих религија, него је космичка и васељенска истина која почива на неразоривом сусрету Бога и човека у особи Богочовека Господа Исуса Христа. Та истина је, рекох, неразорива, непромењива, стална и трајна. Из те перспективе лакше се суочавамо с чињеницом да смо пре који дан Цвети, како ми називамо Цвјетницу, раскошан празник сав у сусрету и прожимању Бога с људима, с децом, цвећем, животињама, свим живим бићима, читавом природом, да смо на такав празник служили без верника, чак и без сабрања. Али, с друге стране, ми знамо да су се с нама молили не само наши верници, него да све створено слави Господа и учествује у ономе што је Свети Максим Исповедник назвао “космичком литургијом”. Целокупна творевина Божја тежи сусрету са својим Творцем и загрљају Оца који, по св. Иринеју Лионском, грли својим рукама творевину која је створена за бесмртност. Ове године, као и прошлих, уз редовна литургијска богослужења, пазили смо на време у нади да га искупљујемо Литургијом, истовремено свесни комплетне флуидности постмодерног света. Мислим да нам измиче стварност, догађаји смењују друге догађаје, треба нам много Соломонове мудрости у овом реалитету. Тешко доживљавам празне цркве, како православне, тако и католичке. Молим се Богу да надвладамо пандемију и да поново будемо еклесија, значи сабор, скуп и радост.
Падају ли вам на памет ситуације из црквене прошлости упоредиве овој данашњој?
Не треба дубоко ронити по дубоком бунару прошлости, како би то рекао Томас у свом делу “Јосиф и његова браћа”. Сетимо се само да су у време власти Совјета не само храмови били затворени и да није служена литургија него су свештеници робијали у Сибиру, били мучени, стрељани. Слично је страдала Српска црква у појединим периодима и областима у време ропства под Турцима, затим за време тзв. НДХ. Или дубље у историји, због куге је у време цара Јустинијана била затворена црква Христовог гроба, што се поновило и у 14. веку. Црква је распета током историје, то је њен модус вивенди и модус когносценди. Св. Максим Исповедник каже: „Све видљиво везано је за крст.“ Она је, како каже Б. Пасцал, у агонији од краја света и века. Сам Христод је рекао: “А када дође Син Човечји, хоће ли наћи веру на земљи?” А опет у еванђељу стоји и да “што је човеку немогуће, Богу је све могуће”, тако да нам остаје поуздање и жива вера у живога Бога.
Исус је на крају остао сам, ученици су му се, осим једног, разбежали, а његовим је верницима ове године наређено да остану код куће. Не бих успоредио узвишену муку Господњу са ситуацијом која нас је задесила. Радије бих искористио прилику коју сте ми љубазно дали да изразим понос што се наше друштво или наша друштва, све оне државе у којима ја живим, радим, Богу се молим и која пламено волим, што смо се ми Срби, Хрвати, Словенци, браћа наша муслимани у БиХ и друга наша браћа и сестре с овог подручја веома свесно, одговорно, човекољубиво, што значи и богољубиво суочили с овом пандемијом, коју ја и не само ја, доживљавам као прави рат с невидљивим, подмуклим и опасним непријатељем. И зато што смо имали такав приступ, зато што разумно извршавамо препоруке и наређења медицинске струке и политичких власти, сви заједно и свако посебно врло, врло добро пролазимо. Жртве су, у односу на друге земље, које углавном имају боље развијену медицинску инфраструктуру, битно, битно мање. Мени, и свима нама у Српској православној цркви је тешко, зато што се упокојио врло нам драги владика ваљевски Милутин, скромни, љубазни монах, аскет, али и врли и достојанствени организатор живота Цркве. Умро је и један вероучитељ из Ваљева, млад, снажан човек. С друге стране с великом тугом примам вести о трагедији коју доживљавају Италијани, Французи, Шпанци… Преминуо је и умировљени љубљански надбискуп Уран. Наше државе су, успркос материјалним ограничењима и тешком насљеђу, ипак врло одговорно и спремно заштитиле своје становништво. То ме чини сретним и поносним. Иако је “лудост за овај свет” који у злу лежи, хршићанство није само јуродивост, него откривена Премудрост Божја. Није се узалуд Црква дистанцирала од, иначе, песника и паметног човека Аполинарија Лаодикијског, који нам је сервирао антрополошки минимализам и негацију ума и разума код човека у његовој историјској делатности. Саветујемо заиста мере опреза према коронавирусу.
Што кажете верницима који у свему овом виде знакове апокалипсе или Божју казну?
Познато је да се различита најсложенија опшедруштвена и лична егзистенцијална питања у заоштреном виду јављају у доба великих криза, каква је садашња. У нашем покољењу први се пут сусрећемо с тако наглашено израженим феноменом, а томе је особито допринео карактер кризе – суочавање с непознатим, нечим што сеје смрт, а уз то невидљивим непријатељем. Страх човеков, као хајдегеровска онтичка категорија, страх од смрти, болести, неимаштине, страх од понављања већ преживљених криза, страх за децу и младе нараштаје и многа друга питања и трауме које се у народу сасвим природно и законито манифестирају, код оних духовно можда преосетљивих потичу апокалиптична предвиђања краја света и слично. Појединци пак, све што се догађа доживљавају као да су у узбуркано море бачени без појаса за спашавање. Пре бих рекао да је реч о опомени него о казни. Опомене су опет израз изричите бриге, љубави и старања Божјег о човеку. Међутим, Бог је после потопа дао ону прелепу дугу као наду, симбол и завет. Не можемо олако говорити о крају историје који је, као што видите, олако означио и Францис Фукуyама. Ако је ово крај историје или “задњег ђаво носи”, посљедњи стадијум историјског развоја, онда нисмо духовна цивилизација.
С друге стране, планет као да је одахнуо у тренутку када су људи зауставили или барем успорили експлоататорске и за природу погубне делатности. Колико је у православном свету присутна “еколошка теологија” важна папи Фрањи?
То што сте споменули да је пандемија помогла природи да одахне од људске експлоатације, заправо терора, драгоцен је путоказ људском роду за будућност. То говори да ви јасно уочавате да у овим невољама требамо препознати Божје допуштење и провиђење која нас упућује на промену понашања, мишљења и деловања. Коронавирус и сваки други вирус је у најмању руку и педагогија Божја. Опомена да смо изопачили своје достојанство. Како? Мало би нам било страница да побројимо све. Једном речју, ми људи смо својим начином живота, својим међусобним односима као и односом према природи, суштински постали једини вирус у величанственој хармонији творевине Божје. Свима и свему наносимо неправду, све реметимо. Природи узимамо душу, отимамо јој елементарне састојке без којих она престаје бити предивно, мирољубиво наше станиште. Брани се, освећује нам се, опомиње нас, позива на промену става, да се опаметимо. Међусобно смо, уместо браћа, људи, један другоме сметња, непријатељ, вук. Ми смо родитељи и произвођачи свих нама непријатељских вируса. Заборавили смо Бога, заборавили смо чак и да смо Га заборавили. Ево још једне прилике да се вратимо себи, једни другима и Богу. Бојим се да лекцију нећемо научити. Папа Фрањо, али и цариградски патријарх и не само они, с правом упозоравају на страхоту еколошке катастрофе. Папа нам указује на борбу за социјалну правду и очување свега створеног која се води у Латинској Америци, која је под јаком стегом империјалистичког капитализма. Мало су познати они интелектуалци из језуитског реда који су због те борбе уклоњени, па и страдали у Латинској Америци. И у томе, поред осталог, видим значај и допринос данашњег римског епископа.
Сва духовност, не само религија него и култура, сада су пресељени на телевизију и у виртуалне “катакомбе”.
Привремена је празнина тргова и места где се људи окупљају. Све ће то поново оживети јер Бог може и од камења “подићи децу Авраамову”. У овом тренутку, до даљњег, разумно је састајати се у виртуалној агори, јер се и на интернет, друштвене мреже и све облике комуникације односе оне речи из Постанка “виде Бог да је добро”. Наравно, ако их користимо на добро. Јасно је да ништа не може заменити поглед очи у очи и додир. Ништа не може заменити ни свету еухаристију. Литургија и света причест не могу се доживети у виртуалној сфери. Још је један од старих пустињака из древноотачког Патерика рекао: “Видио си лице брата свог, видио си Бога свог.” Не видим да би нешто могло заменити живу интерперсоналну и међуљудску комуникацију. Али морамо препознати мере Божје педагогије, како бисмо што пре могли заборавити појмове као што је социјална дистанца који ми се, узгред буди речено, не допада. Физичка дистанца да, али и на тој дистанци срцем морамо остати близу једни другима, носити бремена једни другима, ако хоћете, бити солидарни, што социјална дистанца нужно не подразумева.
Извор: Вечерњи лист