Неко ми рече; „Оче, немам новца за живот! Нису мој проблем помисли, већ то што сам изгубио посао!“ Рекао сам му да животни проблем постаје за нас тежи ако на њега гледамо песимистички. Мученици су ишли у сусрет смрти, али је се нису бојали, јер су се уздали у Христа.
Нико не пориче да постоје проблеми и тешкоће у животу, само кажем да је од пресудног значаја то како се наша душа, наша духовност, наш ум суочавају са тим проблемима, са каквом се храброшћу и чврстином носе са тим искушењима животним. Важно је да ли искушење, проблем, тешкоћу доживљавамо као безизгледни пут у пропаст или као прилику да се променимо, да развијемо своје дарове, да стекнемо
врлине, да духовно узрастамо или пак као повод да одустанемо, паднемо духом, дигнемо руке од свега и пожуримо лекару:
„Докторе, дајте ми лек против несанице, јер више не могу да издржим, пао сам у очајање, дође ми да дигнем руку на себе!“
А Христос говори овако: погледај на свој живот из другачијег угла, Бог те није оставио и неће те оставити! Живи чежњом свога срца, не очајавај, труди се, све је могуће. Све је могуће ономе који верује. Ако имаш вере, открићеш много тога вреднога у себи. И онда ти неће више бити важно шта се дешава око тебе – свет може и да буде у кризи, проблема је свагда било и биће их… – најважније је како сагледаваш и решаваш проблеме који су у теби! У спољашњем свету нема ничег у шта се може веровати или надати, вера је искључиво унутра у нама: Царство Божије је унутра.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
