Божанском промислу, коме је познато све, могуће је да учини све, а да притом, нимало не наруши човекову слободу. Једино што је немогуће свемогућој Божијој десници јесте да на силу примора човекову вољу на оно што она неће. Али, чим се човек, макар у најмањој мери, самопримора на неко добро – добро дело, добру реч, добру мисао, Бог му одмах притиче у помоћ и садејствује му Својом благодаћу.
Чудесно је, је заиста, колико Бог промишља о човеку, колико се приближава човеку, колико закриљује душу човекову и труди се да окрене у њену корист сваки њен покрет, сваку њену склоност, само да би је избавио од вечне смрти, да би је сјединио са Собом!
Бог је створио човека за Себе и уводи га ка Себи на сваки могући начин, уз потпуно смирење и самоограничење пред људском слободом. Бог користи сваку прилику да помогне човеку, користећи се, пре свега, оним што је човеку блиско. Бог зна лични начин размишљања сваког човека, и обраћа ,у се на „језику“ мисли, осећања, асоцијација, који је конкретном човеку познат од детињства, онако како су са њим разговарали и како су се према њему опходили његов отац и његова мајка.
Бог чини све да би спасио човека, али на спасење не може да га примора, уколико то човек неће. Мера љубави Божије према човеку је безмерна. Бог је на Крсту пред човековом слободом. Бог није створио човека ни за страдања, ни за искушења, ни за претешки напор, нити да би га уништио, већ да би му даровао пуноту Божанскога мира и радости у Духу Светоме, да би га, поштујући његову слободу, подстакао на обожење и привео обожењу.
Из књиге Живот у свету без Христа