Све су прилике да је Сарајево било нека врста експеримента Комунистичке партије са другом Титом на челу, мађионичарски трик на ивици алхемије, у коме се наочиглед забезекнутих посматрача у тамни шешир пун тајни стављају страх, мржња, неповјерење и скепса, али се након чаробних ријечи „братство и јединство“ из њега ваде љубав, солидарност, пожртвовање и толеранција. Експеримент је трајао четрдесет и пет година и дао је поражавајуће резултате.

Многи би, на прво читање, помислили да је наведени цитат извађен из неке књиге која се бави „теоријама завере“. Међутим, у питању је одломак из књиге Фајронт у Сарајеву, коју је писао Неле Карајлић, један од 150 хиљада људи који су у периоду од 1992. до 1995. године напустили тај град. Са његовом тврдњом да је Сарајево „неуспео експеримент“, слажу се сви који су иоле упознати са приликама у Босни пре доласка комуниста на власт. Уосталом, једини југословенски нобеловац и некадашњи члан Младе Босне, врло добро је познавао менталитет народа земље у којој је провео детињство и младост. Нелетово запажање подсетило ме је на одељак Андрићеве Травничке хронике, у коме млади француски конзул размењује утиске са старијим колегом (у питању је период Наполеонових освајања, када Француска у Травнику отвара конзулат):

Како је могуће – питао је Дефосе – да се ова земља смири и среди и да прими бар онолико цивилизације колико њени најближи суседи имају, кад је народ у њој подвојен као нигде у Европи? Четири вере живе на овом уском, брдовитом и оскудном комадићу земље. Свака од њих је искључива и строго одвојена од осталих. Сви живе под једним небом и од исте земље, али свака од те четири групе има средиште свога духовног живота далеко, у туђем свету, у Риму, у Москви, у Цариграду, Меки, Јерусалиму или сам Бог зна где, само не онде где се рађа и умире. И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца.

 

Овај „експеримент“, како каже Неле, досегао је врхунац када је дошло до смене генерација и када су стасавали људи неоптерећени историјом, националним и верским поделама. Штавише, југословенство је тада било у моди, док је питање националне припадности спадало у домен нечега што је назадно. Једном речју – стасавала је генерација која није марила за политику! Важно је било зезање, провод, рибе (односно, „требе“), мода, музика… Баш у периоду Брозове смрти долази до својеврсне поларизације друштва на основу музике; док је земљу тресао НОВИ ТАЛАС, са друге стране долази до продора новокомпоноване народне музике чији је предводник била Лепа Брена, која је тих година доживела енормну популарност. Како је рекао Иван Ивачковић у књизи Како смо пропевали: У другој половини 80-их доћи ће до страшног рвања између урбаног звука (…) и великог посељачења које је, после краткотрајних излета у савремене жанрове, поново предводио Горан Бреговић. Ивачковић је, пре свих, истакао баш Забрањено пушење, као првоборце против новодолазећег примитивизма: први одговор градског духа на примитивизацију коју су донели и подстакли народњаци стигао је у облику папрене, монтипајтоновске пародије. Тај одговор –  NEW PRIMITIVS – дошао је из Сарајева.

 

ПСЕУДОБЛУЗ

Као и свака велика прича, и ова је почела сасвим спонтано, као дружење и зајебанција. Друштванце које ће својим шармом освојити, не само Сарајево и БиХ, него и целу СФРЈ, и које ће свирати концерте у препуним халама, детињство и младост провело је на чувеном Кошеву, једном од сарајевских предграђа. Пре 1980, када је стицајем симпатичних околности, ЗАБРАЊЕНО ПУШЕЊЕ добило име, радни назив бенда био је ПСЕУДОБЛУЗ БЕНД. Неле и Сејо, комшије из зграде и најбољи другари, још као пубертетлије су музицирали у Нелетовој соби. Неле је свирао клавир, а Сејо гитару, и на самом почетку заједно су знали укупно седам акорда. Временом се, пак, увећавао број научених акорда, па су се двојици ентузијаста почели прикључивати нови чланови, да би се оформио састав чију буку укућани и комшије нису могли поднети. Захваљујући чињеници да је Нелетов отац био председник кућног савета, момци су успели да избоксују своју просторију за вежбање у подруму зграде. Назвали су је Заборав. Неле са много лепих емоција пише о овом периоду: Заборав је био колијевка и групама сестрама Забрањеног пушења, помињући Елвиса и његов бенд, па Бамбиносе, Први чин, Озбиљно питањеЗаборав је био наша Мека, исходиште свега онога што смо касније направили, отјелотворење наше љубави и ентузијазма, (…) егзил, бијег од стварности. Тај подрум од неких шездесет квадрата носио је право лице побуне.

Бенд се већ усталио у постави: Ненад ЈанковићНеле Карајлић (вокал, клавијатуре), Зенит Ђозић (бубњеви), Мустафа Ченгић Муче (гитара), Младен Митић Муња (бас), Огњен Гајић (саксофон и флаута), Давор Сучић Сејо Сексон (гитара), када је дошло време за први јавни наступ, и то на престижном сарајевском фестивалу младих група, назива – Нове наде, нове снаге. И баш док су момци лупали главу око званичног имена, у просторију је, из неког разлога, ушла Нелетова мајка, накашљала се због дуванског дима и љутито изговорила: „Овде мора бити забрањено пушење“.  И то је то. Десило се име. Свирка на фестивалу, у дворишту Пете гимназије, прошла је одлично, а због подршке раје са Кошева, Неле и другари били су јунаци вечери. Одмах после свирке, Желимир Алтарац Чичак, човек који је био велики ауторитет за рокенрол у Сарајеву понудио им је да већ сутрадан у Дому младих наступе као предгрупа новосадској групи Лабораторија звука. И ова свирка прошла је више него добро, што је и те како одјекнуло у медијима и момцима дало додатни ветар у леђа.

 

НОВИ ПРИМИТИВИЗАМ

На Другом програму Радио Сарајева од 1979. године емитована је емисија Примус (Приче и музика суботом), да би уредник те емисије Боро Контић од маја, 1981. године сваке суботе 15 минута одвајао за рубрику под називом Топ листа надреалиста. Борин брат ишао је у гимназију коју су похађали момци који ће, за коју годину, постати популарни у целој земљи. У првој постави, тог 9. маја, ’81. на Радију Сарајево појавили су се: Ненад Јанковић, Зенит Ђозић, Златко Арсланагић, Борис Шибер, Дражен Ричи и Саша Контић. Емисија је трајала до маја 1985. године. Момци су били познати као шаљивџије, па су имали задатак да насмеју слушаоце. Заштитни знак Надреалиста био је одсуство сценарија – свака епизода била је, заправо, њихова импровизација. На лицу места ређале су се провале на тему коју су обрађивали, а бавили су се, на сатиричан начин, посрнулом југословенском привредом и инфлацијом, али и феноменом малограђанштине и снобизма. Били су некад и безобразно директни, увели су народни језик у медије, а јавност их је заволела због лежерности коју су поседовали, а која није баш била пожељна на радију. Тако су, из епизоде у епизоду, постајали све популарнији, а њихове реплике изговарале су се на улици, у кафани, на радним местима. Прва повластица до које су момци дошли захваљујући популарности емисије била је да у студију Радио Сарајева сниме песму. Одабрали су до тада највећи хит, Пензионери иду на море зими, за коју је текст написао Мирко Срдић, који ће ускоро постати Елвис Џи Куртовић, предводник бенда Elvis J. Kurtovich & his Meteors и један од првобораца новорођеног покрета – НОВИ ПРИМИТИВЦИ (NEW PRIMITIVS).

Нови примитивизам је био неформални покрет, чији су предводници били бендови ЗАБРАЊЕНО ПУШЕЊЕ, ЕЛВИС са својим МЕТЕОРИМА и БОМБАЈ ШТАМПА. Главна карактеристика њу примитивса је спрдња на рачун свега, уз сарајевски сленг и „куловски“ начин облачења. Иван Ивачковић их је, као што сам навео у првом делу текста, ставио на пиједестал када је у питању урбани контра-удар против примитивизма који је освајао медије: реч је о престоници БиХ, о „тамном вилајету“ и месту које су комунисти покушавали да претворе у најмрачнији (…) кутак Југославије. Али, сјајан босански дух није се дао: борећи се подсмехом и иронијом, изнедрио је новопримитивце.

Босански новинар и публициста Амир Мисирлић, аутор књиге 50 година босанско-херцеговачког поп-рока, говорећи о овом феномену, истиче: Најјачи израз Новог примитивизма, заправо, јесте то што су они, по први пут, у песмама у рокенролу, убацили приче о маргиналцима. Мисирлић такође констатује и да је сва та њихова шега и спрдња била и те како едукативна. Најзначајније од онога што је донео Нови примитивизам је да нас је научио да не треба да се стидимо тога што јесмо, а да можемо, при том, да се обрачунамо са примитивизмом онаквим какав јесте, закључује Мисирлић.

 

ДАС ИСТ ВАЛТЕР   

Бенд је имао паузу од отприлике годину дана, због одлазака чланова у војску. Затим је још неко време свирао по клубовима, да би у јуну 1984. године Забрањено пушење избацило албум првенац – Дас ист Валтер. Плочу је издао загребачки Југотон, а продато је више од 100 хиљада примерака. Тог лета, снимљен је и први ТВ серијал Топ листе надреалиста, који је имао велику гледаност широм Југославије. Велика популарност коју је Забрањено пушење доживело, једним делом може да захвали успеху ТЛН-а, али много више чињеници да су се појавили у периоду када су панк и нови талас били на врхунцу, и у Европи (new wave) и у СФРЈ (нови вал у Хрватској, нови талас у Србији). Нови талас нас је изврнуо наопако, каже Неле. Наравно, сви који улазе у тинејџерске године налазе себи прикладну музику, али кад је та музика још свјежа и нова, какав је био панк, та идентификација је брза, а сљедбеник је фанатичнији.

Сејо Сексон у емисији о Новом примитивизму, сећајући се тог периода, каже да су се сви они (рокери; прим.аут) нашли у апсурдној ситуацији, у којој је држава помагала и форсирала рокенрол, подстичући клинце да се лате инструмената, док је сам рокенрол указивао на шупљине у друштву, бацајући понеку отровну стрелицу и на сам режим. О овоме пише и Карајлић:

Титина смрт убрзала је процес топљења комунизма (…), а нови талас, безобразан и арогантан, ношен младалачком препотенцијом, турао је кажипрст властима у око. Ту се крила и Титина грешка, што је пустио дјецу да свирају рок, мислећи да ће својом тајном службом контролисати њено одрастање, пунољетство и зрелост. Међутим, чим је Стари умро, дјеца се отеше контроли и почеше ударати око себе неспутано и злобно, као што туку шрапнели и испаљене гранате. Нико више није могао предвидети посљедице ове слободе. Музика је долазила из подрума и с крова, налијетала је, постала друштвено ангажована. Људи су почели да ствари називају правим именима. Почело се говорити о проблемима, о несташицама…

Албум Дас ист Валтер донео је неколико хитова. Песма Анархија ол овер Башчаршија исмева ликове који су у оно време били „само појаве“, док су данас такви шабани у апсолутној већини. Главни јунак, Сејо с Вратника, не може да поднесе „нову моду“, хипике, као и све што се коси са наметнутим клишеима; у основи његове мржње је, наравно, страх од новог и непознатог. Управо због тога, а због неспособности да разуме нову моду, у недостатку „аргумената“ посеже и за силом (синоћ је на улици разбио хипика), јер је дубоко у себи љубоморан на омладину која се добро зеза. Нећу да будем швабо у дотираном филму прича причу о комунистичкој кинематографији, о још једном филмском спектаклу који испира мозгове и кривотвори историју. Песма Чејени одлазе метафора је о егзодусу Срба са Косова и Метохије, вешто завијена у причу о сукобу два индијанска племена – Чејена и Шошона. Комунистичка врхушка, не само да је прећуткивала многе злочине и неправде учињене Србима, него је бранила да се о томе прича, па су се те теме прећуткивале чак и у кафани (због свеприсутних удбашких доушника). И песма-спрдачина, Зеница блуз испала је хит због ког су бенд почели да слушају и они који нису волели рокенрол.

 

РАЗАПИЊАЊЕ

Забрањено пушење је за кратко време достигло огромну популарност. Њихова спрдња и пародија, што преко бенда, што преко ТЛН-а, на приземност и заосталост које су се као шумски пожар рашириле експанзијом новокомпоноване народне музике (како је сјајно рекао Ивачковић), довела је до тога да за кратко време постану феномен о ком је брујала читава Југа. И сам Неле признаје како су му, због наглог успеха и популарности, крила порасла и како је помислио да може да каже све што му падне на памет, а да то прође без последица:

Био сам омамљен неописивим успјехом, увјерен да ми тај исти успјех није наудио. Говорио сам отворено, без задршке, забадао прст у око свакоме с ким сам разговарао, бацао пламен на све стране, (…) борио се против зла и корупције, лупајући око себе стакла, не пазећи ни на кога и ни на шта.

И, са тим еланом, у јесен 1984. бенд креће на промотивну турнеју, која је одлично прошла. Одсвирано је 60 концерата, два пута је напуњен београдски СКЦ, а распродата је и новобеоградска Хала спортова. Међутим, овде почињу и први озбиљнији проблеми са тадашњом врхушком. На концерту у Ријеци 27. новембра дошло је до квара појачала марке ‘Маршал’ – а Неле је једва дочекао да од тога направи фору, узвикнувши: „Црк’о Маршал!“ Фора је успела, публика се насмејала, и све се брзо заборавило. Тако су, бар, мислили чланови бенда. Међутим, као што Андрић каже у Проклетој авлијиреч је пала, а када реч пође једном, она се више не зауставља, него иде даље и успут расте и мења се. Баш то се и догодило. Како је време одмицало, све је више расла медијска хајка која је уследила врло брзо. Унапред заказани концерти се отказују, бенд се скида са свих радио и ТВ станица, у штампи се о њима пише искључиво у негативном контексту, а медији се – што је, нажалост, и данас случај – утркују у томе ко ће више да их оцрни, не би ли се додворили партијским главешинама. Чланови групе су оптужени за „вређање имена и дела покојног маршала Тита“, а случај је постао занимљив и за ДБ, па је дошло до серије привођења и информативних разговора. Ситуацију су спасли интелектуалци од угледа, који су дигли свој глас, па се афера некако стишала и момци су прошли без затворских казни.

Иако се афера у пролеће следеће, ’85. године, смирила, за балавце какви су били момци о којима пишем, био је то страховит притисак. Са тезом да је тадашњи режим у Босни био најригиднији, слажу се многи, а Пера Јањатовић констатује да је та врста бунта, који је експлодирао када су се на сцени појавили ‘примитивци’, била управо реакција на притисак режима.  Оно што су новопримитивци радили и кроз музику и кроз те емисије је стварно било визионарски, и нећу ништа ново рећи. Али, ја мислим да је управо резултат тога што су они радили тај однос према полицији и тај однос који је постојао. Годинама су хтели да ухвате Бијело дугме, па им је некако измицало; онда су се појавили ови клинци са којима такође нису знали шта да раде. Па, кад је Неле Карајлић рекао „црк’о маршал“, онда су им на неки начин доакали, па су се мало примирили. У вези са овим догађајима, Јањатовић се присетио једне старе анегдоте београдског књижевник Владе Булатовића Виба: Тело сваког тиранина зароњено у народ истискује онолико народа колико је тиранин тежак. Дакле, колики је притисак у Босни био, толико је, у принципу, нови примитивизам био ефектан.

Са 30 година дистанце, Карајлић је ово прокоментарисао на себи својствен начин:

Потресла се Југа, од Вардара па до Триглава. Неко их је обавијестио да Тито више није жив и тај неко мора да буде кажњен. Сви су знали да је он отишао, само нису хтјели да то обзнане.

 

САБАХ СА ШЕЈТАНОМ

Док је југословенска „проклета авлија“, препуна свакојаких џукела, лајала на сав глас, музичари окупљени око имена Забрањено пушење снимали су свој други албум који је изашао у јулу, 1985. године. Био је то дупли албум и носио је назив Док чекаш сабах са шејтаном. Што због чињенице да је било превише песама, па је у том мноштву било тешко да се издвоји хит, што због тога што је бенд радио „под велом тишине“ – и што реклама, фактички, није ни постојала – албум није прошао како је очекивано. Ипак, неке песме су се издвојиле: Дјевојчице којима мирише кожа (симпатична песма о томе како „рају с Кошева“ фине „дјевојчице“ не зарезују за суву шљиву), Док чекаш сабах са шејтаном (песма о пропалитету чији живот пролази мимо њега), Ибро Дирка (успон и пад хармоникаша који је петљао са естрадом), Лутка са насловне стране (несрећна судбина младе девојке која је маштала о томе да наплати своју лепоту), Недјеља кад је отиш’о Хасе (метафора о смрти Броза, завијена у причу о последњој утакмици фудбалера Асима Ферхатовића Хасета).

Има, међутим, на албуму још једна веома важна песма, која је прошла скоро незапажено. То је песма Ујка Сем, чији стихови гађају право у центар:

8:30, звоно на вратима,

устајем и застајем нијем

човјек у цилиндру и фраку ми рече:

Hello, boy, I’m Ujka Sam.

 

Можда човјек наплаћује струју,

ТВ претплату или парно гријање.

У лице ми дуне дим цигаре:

No, my boy, МЕНИ СЕ ВИШЕ ДУГУЈЕ.

 

Почех да се вадим, реко’ – земља у развоју,

слаба размјена робе,

наше богатство је братство и јединство,

наше богатство су тековине НОБ-е.

 

(део песме Ујка Сем)

Није ли ово песма о коначној наплати дугова САД-у и ММФ-у, која је тек требала да се деси? Велики део народа не зна ни данас, а поготово није знао ни онда, да се 50 милијарди долара „бесповратног кредита“ слило у Брозову новостворену државу. За овај новац био је потребан само један потпис – да се Југославија, у сукобу САД и СССР, сврстава на страну Ујка Сема. И ово је само један детаљ који је испливао у јавност; ко зна колико новца је та земља дуговала, колико њене некадашње државе дугују, и шта је све, а да о томе ништа не знамо, већ „исплаћено“ (односно, отето од нас) а да ми мислимо да је још увек наше…

У књизи Фајронт у Сарајеву, др Неле Карајлић, анализирајући малтене све аспекте друштва, даје одличан увид у то – како је функционисала та држава и како је живео „обичан свет“. На једном месту, наишао сам на редове у којима аутор себи самом покушава нешто да објасни у вези са СФРЈ:

Ја сам био мали, па не сносим одговорност, али често поставим питања како су старији и озбиљнији од мене прихватили ту шарену лажу. Морали су се запитати: Одакле ти лова, фрајеру? 

Можда су се и питали, али нису хтјели да чују одговор. Као коцкар који види број на који је куглица стала, зна да ће у неколико сљедећих секунди изгубити све што је ставио на сто, али одгађа тренутак да крупије то својим хладним и љубазним гласом обзнани.

Чини ми се да је у стиховима песме Ујка Сем и кратком одломку Карајлићеве књиге речено више о распаду „Југе“ од томова књига који су написани на ту тему…

У време када су све маске пале, када се назирао слом економије, било је јасно да ће ускоро доћи до краја те „шарене лаже“. Новокомпонована народна музика требало је да унакази, не само музички укус, него и да код људи отупи свест о томе шта је неукус. Тиме се само лагано припремао терен за оно што се спремало. Међусобна нетрпељивост појединих република расла је из године у годину и само је требао да се деси тотални куршлус после кога би се појавио Ујка Сем, наплатио оно што је некад давно дао (са огромном каматом, наравно), и за ситан новац купио оно мало што остане кад Ујко узме све што мисли да му припада.

После албума уследила је турнеја, било је великих концерата у Београду, Загребу, Сплиту, али је комплетан утисак групе да је турнеја прошла лоше, а групу су, незадовољна свим што се дешавало, напустила тројица чланова. Остатак бенда окупља нову екипу и почиње нову причу, а трећи албум Пушења који је изашао следеће, 1987. године, најбољи је, и према речима критике, и према мишљењу публике.

Албум Поздрав из земље Сафари вратио је бенд у сам врх југословенског рокенрола. Уместо Мустафе Ченгића, на гитари је Предраг Ковачевић, на бубњевима је Фарис Араповић, а на басу је неко време био Емир Кустурица, чији је филм Отац на службеном путу две године раније победио на филмском фестивалу у Кану. Албум је снимљен у Сарајеву, али је постпродукцију имао у Лондону а инжењер звука био је Тоби Ерлингтон (који је радио са саставом The Cure). Продат је у 100 хиљада примерака. Уследила је највећа турнеја до тад, која је обухватила 87 концерата, а број слушалаца Забрањеног пушења рапидно је растао.

 

ЗБОГОМ ЖОХАРИ

Последњи албум које је урадило сарајевско Забрањено пушење, пре него што су се Сејо и Неле разишли и пре него што је свако од њих двојице у својој земљи-матици оформио своју верзију бенда, снимљен је 1989. и носи назив Мале приче о великој љубави. Била је то година великих тектонских поремећаја на геополитичкој мапи света. Као што је пад Бастиље, 200 година раније, најавио пад феудализма, односно, прелазак са једног начина привређивања на други, тако је и пад Берлинског зида означио крај комунистичког експеримента и прелазак капитализма у нову фазу. Крах једног система довео је и до краха државе која је била његов стожер (СССР) – а то је, опет, довело до промена односа снага у свету, што се, као и увек, одразило и на стање на Балкану.

Умирало је једно вријеме, рађало се друго. У титанској борби између два система, умјесто, како је било планирано, да побиједи нечије оружје, побиједиле су боје, јарке и изазовне, оне које нам долазе из Холивуда, којима и Мекдоналдс покорава свијет, боје које нам нуде илузију слободе, комад њеног укуса, које нас маме да живимо нечији туђи живот, боје којима фарбамо наше снове, снове који се редовно претварају у ноћну мору, отуђеност, безосјећајност, депресију и тиху, демократску смрт.

Запад, од кога смо много очекивали, окрену нам леђа и, умјесто идеала слободе, истине, љубави, умјесто Боба Дилана, Стоунса, Де Нира, Богарта, Фицџералда, Хемингвеја, Запад нам продаде Била Гејтса, Џорџа Сороша, Мадону, оног папка из Епла и осиромашени уранијум.

Албум Мале приче о великој љубави донео је три хита – Гузоњин син (о феномену „татиних синова“ који се понашају као да је цео свет њихов), Звијезда над балканом (на којој је Бреговић гостовао на гитари) и Кањон Дрине (песма која је, на известан начин, предвидела невоље које су долазиле). Уследила је турнеја заједно са бендом Бомбај штампа (чији је фронтмен био Бранко Ђурић), одсвирано је 60ак концерата а бенд је укупно видело 200 хиљада људи. Велики успех турнеја дугује и томе што је, од 1988. године на телевизији емитована нова сезона Топ листе надреалиста. Трећа сезона ТЛН-а емитована је 1991. године и била је радикалнија и гротескнија него икад – али ју је, нажалост, надолазећа стварност премашила, и у гротесци, и у радикализму. У међувремену се бенд распао због неслагања Нелета и Сеје око концепта и пута којим је бенд кренуо.

Док сам писао овај текст, поново сам одгледао документарни филм Било једном у Сарајеву, који је рађен у продукцији Ал Џазире. Размишљајући о Сејиној изјави да он „данашњег Нелета прилично мало препознаје“, јер, како каже, „не жели доћи у Сарајево, не жели видети своје пријатеље“ – долазим до закључка да је господин Давор Сучић жесток лицемер. Такође сам посумњао и у добронамерност телевизије која је продуцирала филм. Неле је својевремено, на провокације сарајевских новинара о томе како су Срби агресори, одговарао контра-питањем: „Шта ћемо са 150 хиљада Срба који више не живе у Сарајеву? Јесу ли се они договорили да сви заједно, истовремено напусте град?“ Уосталом, када је у питању тврдња да „Неле неће да дође у Сарајево“ – познато је како је једном приликом сишао са Јахорине у град, у кафану коју држи његов пријатељ, па је пола града, за мање од сат времена, за то сазнало и било спремно за линч.

Причу о сарајевском, оригиналном Забрањеном пушењу, завршио бих још једним сјајним цитатом из књиге др Нелета Карајлића:

Е, сад схватам зашто ме зову агресором. Да ме не зову тако, морали би ме звати онако како ја зовем себе.

Жртва етничког чишћења!

Ето, таква је Босна. Једино мјесто на свијету у којем те ј..у па кажу да си силоватељ.

Нажалост, тек деценију након што је написана, песма Чејени одлазе добила је прави смисао.

 

Богдан Богдановић

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име