Ако се осврнемо на музику која је била популарна у време СФРЈ, неопходно је поменути и тзв. „нови талас“, један од праваца у рокенролу. Претходне, 2020, обележен је јубилеј, 40 година од појаве овог правца на нашим просторима. У Хрватској је урађен и документарни филм, „Нови вал, 40 година након“, у продукцији СМС ТВ, у коме се појављују скоро сви живи актери тих догађања. Из угла некога ко је одрастао уз панк-рок бендове који су 90-их били активни у Србији (уз понеки калифорнијски панкић, британски Ои! и незаобилазне КУД Идијоте из Хрватске), музика 80-их, колико год је неки аутори сматрали некаквом прекретницом, личи ми на претенциозну симулацију бунтовништва. Размажени, егзистенцијално обезбеђени београдски клинци, чији су родитељи махом високо позиционирани у тадашњој држави, својим музицирањем и којекаквим покличима, заправо, лече Едипов комплекс (како је сјајно приметио др Миша Ђурковић), покушавајући да, кроз прилично млаку, метиљаву „критику друштва“ својим родитељима саопште да им се не свиђа свет који су ови створили. Наспрам Директора, Шахта, Ритма нереда и др, који су у време Милошевићеве диктатуре храбро узвикивали: „Бандо црвена“, „Чистићете улице“, „Комуњаре идите из Србије“ и сл, а Пуљани, КУД Идијоти, Туђману и његовој клики (као и великом делу својих прилично острашћених сународника) поручивали: „Јебем ти рат“ и „Фак д систем“ (у преводу: „Јебем ти систем“), новоталасни аутори делују прилично безазлено (ове тврдње износим због тобожњег бунтовништва, које им се тенденциозно, без реалних основа, приписује). Елем, разлог због ког сам се латио пера није квалитет музике и текстова „новог таласа“, него политичка позадина истог.

ВРЛА НОВА ДРЖАВА

Ако је веровати речима Семјуела Хантингтона, једног од најпризнатијих геополитичких аналитичара света, „Западна цивилизација престаје тамо где почињу ислам и православље“. Ово практично значи да Европа никада није (нити ће) прихватала муслимане и православце као равноправне грађане било какве државне или политичке творевине. Хантингтонова теза је, свидело се то неком или не, прилично тачна. Историјске чињенице то доказују, као, уосталом, и стање „на терену“. А заједничка држава Јужних Словена простирала се и унутар, али и ван границе тзв. Западне цивилизације. Како је то могуће?

Краљевина СХС, потоња Краљевина Југославија, држава-експеримент, настала је, једним делом, вољом неких делова тадашњих српских и хрватских интелектуалних елита. Међутим, ако узмемо у обзир чињеницу да је простор Балкана одвајкада служио за поткусуривање великих сила, ствари добијају другачији смисао. Оно што у школским уџбеницима не пише, а што познаваоцима прилика изгледа много логичније, јесте да је стварни узрок настајања ове државе везан за геостратешке прилике. Енглеска је вековима била највећа (и најмоћнија) колонијална сила, а у 19-ом веку добија веома снажне конкуренте, Немачку и Русију. Балкан је због свог положаја између богатог Запада и нафтом богатог Блиског истока, одувек био важан због контроле трговачких путева. Немачкој се, као пораженој страни, окривљеној за изазивање сукоба, намеће велики тег у виду ратне одштете, док је Русија, с друге стране, изморена и ослабљена унутрашњим сукобима и Грађанским ратом. Како би се онемогућио немачки продор на југоисток (који постаје главна одредница немачке спољње политике после уједињења, 1871, колико због потребе за „ширењем животног простора“, толико и због опсесивног страха од Словена),  и како би се осујетила вишевековна руска амбиција да изађе на „топла мора“, односно, да добије приступ Средоземљу, створена је нека врста тампон зоне – Краљевина Југославија – геополитички пројекат коме су кумовала разна тајна друштва и обавештајне службе. Они који су у Великом рату били на супротстављеним странама одједном су се нашли у заједничкој држави. И то није било довољно гротескно; „Велики брат“ је све грађане новоформиране државе ставио под окриље једног измишљеног национа – дакле, становници Краљевине Југославије постали су, по националности, „Југословени“ (о томе ко је и колико прихватио „југословенство“, говоре догађаји који су недуго затим уследили). Чињеница да унутар новоствореног национа постоје три различите конфесије, које су увек на својим пограничним деловима супротстављене и ратоборно настројене једна према другој, само је кец у рукаву који одржава статус кво на Балкану, потенцијално буре барута које може да експлодира кад год то „Великом брату“ одговара. А о геополитичком значају Балкана (и Косова и Метохије, као његовог средишта) говоре речи Александра Дугина, једног од креатора руске спољње политике и саветника Владимира Путина: „Ко контролише Косово, контролише Србију; ко контролише Србију, контролише Балкан; ко контролише Балкан, контролише Средоземље – а Средоземље је срце света“.

БАНДЈЕРА РОСА С ЕЛЕКТРИЧНОМ ДИСТОРЗИЈОМ

Куд Идијоти – Фото: Printscreen

Преживела је Југославија и Други светски рат, а епилог је врло добро познат. Од 1945. године држава наставља да постоји, овај пут као социјалистичка земља, премда је њен положај био другачији у односу на све остале земље којима је наметнут социјализам. Већ крајем декаде у којој је рат завршен, Југославија добија 50 милијарди долара бесповратног кредита и потписује тајни споразум да ће, уколико дође до оружаног сукоба између САД и СССР, стати на страну САД. Ово је довело и до тога да СФРЈ постане земља такозваног „кока-кола социјализма“ (термин историчарке Радине Вучетић, прим. аут), што значи да је економски модел био јединствен у свету; неке од тековина социјализма су неговане, али је животни стандард био бољи од свих социјалистичких земаља. СФРЈ је била тржиште за америчке производе широке потрошње, али је прихватала и тековине америчке културе (о чему сам писао у тексту „Зашто је пропао рокенрол“, објављеном пре неколико месеци). Отуда се, по узору на „високоразвијени свет“, код нас већ 60-их година формирају први рок састави. И тако, као народ који се невероватном брзином „попали“ на све што је ново, модерно и долази са Запада, Југословени убрзо постају нација у којој је рок музика најпопуларнија, ако се изузму земље са енглеског говорног подручја. Експанзија рок саставе убрзо доводи до тога да и рокенрол, „музика побуне“ – како су многи идеалисти и занесењаци (попут мене) перцепирали овај музички правац – привлачи музичку индустрију која почиње са издавањем плоча југословенских рок састава, чиме рокенрол постаје институционализованшто га смешта у оквире који су омогућивали контролу над њим. За разлику од бендова и на Истоку и на Западу, у СФРЈ рок аутори добијају све почасти и постају радо виђени гости на званичним прославама које су подржаване од социјалистичких власти.

Овде стајем на секунд и желим да поставим неколико питања читаоцима – и себи самом.  Сећате ли се концерта Рибље Чорбе на митингу подршке председнику Србије, пре неколико година? Хајдемо и пар корака уназад, да се присетимо догађаја из 1999. и 2000. године, и чувене турнеје  најпопуларнијих рок бендова, који су свирали по свим већим (и мањим) градовима Србије. Неки од слогана ове турнеје били  су „Време је“, „Изађи на црту“ и сл. а циљ је био прилично јасан и прецизно дефинисан – анимирати омладину како би изашла на изборе и гласала против Милошевића. Да ли је неко приметио неку сличност? 

 

ПУНОГ СТОМАКА И ПОЦЕПАНИХ ГАЋА

Пекиншка патка – Фото: Printscreen

У складу са горе наведеном особином човека на Балкану који се понаша као жаба која поткива ногу, југословенска омладина је готово одмах по појави панк покрета у Британији, из штампе добијала информације о томе – како се панкери облаче, какву фризуру носе, како се понашају и сл. Година 1976. сматра се „нултом годином“ панка. Рамонси у САД издају први албум, а панк естетика почиње да се формира и шири међу младежи у Лондону, окупљене око бутика „Секс“ који је био у власништву чувеног Малколма Мекларена. Већ следеће, 1977. г, у Љубљани се појављују Панкрти, први панк бенд у СФРЈ. И, тако је коцка бачена. Сијасет сличних бендова ниче у градским центрима широм некадашње државе, од Вардара до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Феномен „новог таласа“ настаје убрзо за панком. У музичком смислу, ни то није ништа ново; у Британији и САД, инспирисан панком, појављује се и „њу вејв“, правац који је био фузија панка и неких других музичких праваца – регеа, фанка, синт-попа, диска и електронске музике. Један од назива „њу вејва“  је и пост-панк и данас се сматра комерцијалном верзијом панка. Као најпознатији бендови „њу вејва“ издвајају се: Џој Дивижн (Joy Division), Токинг Хедс (Talking Heads), Гегнг оф Фор (Gang of Four), Њу Ордер (New Order)  и др. Код нас, за Панкртима, долази низ панк и новоталасних бендова, међу којима су предњачили Параф из Ријеке, Пекиншка Патка из Новог Сада, Прљаво казалиште и Хаустор из Загреба, затим, чувена београдска тројка – Шарло АкробатаЕлектрични оргазам и ВИС Идоли, а претечом свих ових бендова сматра се Булдожер, састав који је оформљен у Љубљани 1975. године и који је умногоме утицао на потоње бендове својим циничним текстовима упереним против власти и коришћењем провокативних визуелних решења. За промоцију новог звука од посебног значаја су били словеначки Радио Студент и београдски Радио Студио Б.

У једном моменту, с обзиром на панк естетику (војничке чизме, подеране фармерке, јакне вијетнамке или популарни кожњаци са беџевима и зихернадлама, мајице са провокативним натписима, чупава неопрана коса), панкери бивају означени као „рушилачки елемент“ који, како је навођено, „негативно утиче на социјалистичку омладину“, па је уследила и реакција власти – неки концерти се забрањују или прекидају, панкери на улици бивају претресани а чланови бендова под присмотром државних органа. Међутим, ако се у обзир узме чињеница да је тадашњи систем би веома репресиван, овакве реакције власти биле су минималне у односу на то како би се очекивало да се панк феномен појавио у некој другој земљи са тако репресивним системом. Главни разлог због ког је систем био мање више индиферентан према панкерима је тај што су они у СФРЈ били потпуно аполитични. Панкери у Југославији били су припадници средње класе, према којој је систем био прилично благонаклон, што је довело до тога да су млади људи у овој субкултури тражили начин да се изразе и испоље своју креативност, али није било ни жеље ни потребе да се подрива систем. Мој лични утисак је да ти млади људи нису били толико глупи и несвесни да секу грану на којој седе. То, у неку руку, потврђују и речи Бранка Росића, члана Урбане гериле, једног од првих београдских панк састава: „панк покрет овде није био политички“. 

Социјалистичке власти су се на перфидан начин избориле са новом опасношћу“ – пружајући им прилику да се појављују на омладинским фестивалима, додељујући им важне награде и пружајући им приступ великим државним издавачким кућама које су им издавале плоче,  стављали су, тако, „незадовољне младе људе“ под контролуНекадашњи бунтовници полако постају мејнстрим, њихово незадовољство замењено је пријатним осећајем да су слушани и прихваћени од стране ширих народним маса, а тврђи звук се полако претварао у лагани попић. 

ЈОШ САМО ПАР ГОДИНА ЗА НАС

ЕКВ – Фото: Printscreen

Данас, 40 година касније, када је савремена популарна музика монструознија чак и од турбо фолка који је харао деведесетих, многи се са носталгијом се сећају „новог таласа“. За неке тај период представља   период бујања квалитетне музике; неки на то гледају као на  последње дане „благостања“; неки жале за заједничком државом; неки, просто, жале за прохујалом младошћу, на коју их асоцирају песме Идола, Хаустора, ЕКВ-а. Ја не памтим овај период; први панк бенд који сам заволео је крагујевачки КБО! који је прави правцати панкерај и већину албума издаје 90-их. Али, када говоримо о једном периоду, било би лепо када бисмо имали дозу објективности. Да ли је рокенрол, па и нови талас у тој и таквој држави, био толико добар? Има ли места другачијем становишту?

Нисам меродаван да оцењујем музичку вредност неких песама, оставио бих то колегама које су за то квалификоване, али бих указао на чињеницу коју нико не може да оспори – управо пре 40 година, када се у земљи појавио тзв. нови талас, у нашој земљи се појављује хероин, најсмртоноснија дрога коју је човечанство до данас упознало. Цитирао бих и парафразирао само неке од виновника који су се усудили да говоре и о другој страни рокенрола. У документарном филму о бенду ЕКВ, „Као да је било некад“, Драган Папић (…) уметник, рекао је следеће: „Оно што је убило нови талас у Србији, то је хероин, и сида, а, у ствари, постоји разлог за сумњу да ли је то баш сасвим случајно.“ Папић наставља: „Ја сам на неком од тих журева, срео неког Американца, који ми је најопуштеније рекао да ради за ЦИА-у.“ Американац, кога је Папић срео, наставио је своју причу речима: „Диктатуре споро падају. Треба 7-8 година од смрти диктатора, да се све то уруши.“ „Могуће да у том механизму рушења система прво удараш у ту младост“, закључује Папић.

Горан Вејвода, мултимедијални уметник који је сарађивао са бендом Шарло Акробата, у истом документарцу каже: „Мислим да је било лето ’80. или ’81. када су се сви навукли на то, и Гера и Милан и ВД. Дилери су убацили хероин. Не знам одакле је то дошло али знам да је било јефтиније.“ Вејвода причу о томе завршава речима: „Имам утисак да је неко други изабрао њихову судбину уместо њих.“ И Соња Савић, једна од највећих глумица коју је Београд видео, такође је причала о спрези дроге и одређених државних структура: „Београд је ’81. открио да хероин може да се шмрче. Држава је, дефинитивно, имала свој уплив у ширење бесплатног хероина и откривања начина да може да се шмрче“.

Вратимо се геополитичком аспекту проблематике. Када причамо о СФРЈ, у горе наведеном документарцу важне свари изговорио је редитељ Марко Костић: „Континуитет се пориче, јер, у супротном, осетиће се јака веза између тог златног времена и ужаса који је настао ’90-их; осетиће се да, кад нам је било добро, да се можда у том периоду крију узроци наше пропасти.“

Дакле, ’80. године умире председник земље који је био симбол јединства тих етничких заједница и веома снажан кохезиони фактор. Земља која је била презадужена код ММФ-а (о чему грађани, наравно, нису имали појма), препуна унутрашњих проблема и спољњих претњи, није могла да опстане. Још почетком ’70-их МАСПОК је наговестио, не само скори крај СФРЈ, него и жесток сукоб, који је заиста и уследио. У тој и таквој државној заједници, требало је одржати „привид нормалности“. Према речима Милана Делчића Делче: „Умро је Тито, било је јасно да ће се догодити нешто страшно. Стога су они (људи на власти, прим. аут) политички морали да гурају нешто што је наднационално; једино што је наднационално и ненационално је био рокенрол.“ И, заиста,  с једне стране, рок 80-их може да се посматра и ко некаква справа за вештачко дисање која је требало да одржи у животу организам који је био у фази комплетног распадања. Када слушамо шта причају Која, Рундек, Гиле, Пера Јањатовић, Ловшин и многи други музичари и новинари који су их пратили, декада после Титове смрти представља врхунац „братства и јединства“, а посебно је занимљив однос Београда и Загреба, чији су аутори, да би доживели потпуну афирмацију, морали да буду признати у оном другом граду – и тек тада би бенд био етаблиран. Ниједан музички правац никада до тада није се тако добро примио на југословенском тлу. Некакав дух слободе провејавао је у малом простору између Љубљане и Марибора, Пуле, Ријеке и Загреба, Београда и Новог сада. С обзиром да сам „јунговац“ по убеђењу, моја претпоставка је да је колективно несвесно итекако наслутило да су то били последњи безбрижни дани, те је прорадио чувени „дионизијски дух“ у народу – отуда толико концерата, путовања, склапања пријатељстава, и, генерално, свеопштег ентузијазма. Напросто, такозвана „виша свест“ осетила је да се ближи крај, па је одлучила да „последњи дани“ (како само пророчански звучи назив песме Идола, гледано из ове перспективе; прим. аут) буду проведени у радости и весељу.

Са друге стране, док су се музичари међусобно посећивали и дружили, правили турнеје, „иза завесе“ кувало се нешто што ће неки аутори окарактерисати као почетак тзв. Новог светског поретка. Крај Хладно рата се ближио, победник се назирао, а комунизам је, на несрећу многих који то нису желели (или умели) да виде, био на самрти. Године 1989. СССР је на коленима, САД (по мени, ипак, привремени) је победник Хладног рата, а  Немачка, уједињена и снажна,  вртоглавом брзином расте у снажну економску и војну силу. Блоковска подела света нестаје, а у новој констелацији снага, тадашња Југославија, не само да губи смисао – са аспекта њених правих твораца (погледати део текста под називом „Врла нова држава“), него представља велику сметњу, како повампиреним немачким експанзионистичким претензијама, тако и амбицији Енглеске и Сједињених Држава да контролишу Средоземље и да Русе (самим тим и руске савезнике – што ми, свакако јесмо, у очима Запада, ма какви били тренутни односи са баћушкама) гурну што даље од топлих мора.

ДЕВЕТИ КРУГ

Балкан, буре барута, поново је експлодирао, а држава која је је 80-их личила на Рај на земљи, претвара се у Дантеов девети круг пакла. Поставља се питање – шта су радила дојучерашња браћа, где је била рокенрол омладина која је до јуче заједно плесала на концертима по халама и дворанама Љубљане, Сарајева, Загреба и Београда?

Овде долазимо до финала приче. Ако се сетимо чињенице да је рокенрол у СФРЈ био форсиран од стране издавачких кућа јер је врхушци био потребан имиџ модерне, европске државе, јасно је да је иста имала и контролу над овом музиком и њеним ствараоцима, а посредно и над публиком (што је, такође, објашњено у поглављу „Бандјера роса с електричном дисторзијом“). Новоталасни занос, који је био такав да се чинило да ће све то око музике потрајати много дуже, угасио се, малтене, пре него што је досегао врхунац. Сувише су млади били његови носиоци, а пошаст која је дошла у пакету са новим музичким правцем, толико се раширила међу омладином, да је веома рано почела да односи и прве жртве. И, ако се очекивало, од виновника „побуњеничког“ покрета да дигну глас против братоубилачке помаме, разлог због кога је озбиљнија реакција изостала је тај што су новоталасни јунаци били заузети чупањем из властитих гована у којима   су пливали. Јунаци ове приче били су, или издрогирани, или су, због недостатка публике која би подржала њихов таленат, напустили земљу идући „трбухом за крухом“ (јер је, због припреме република за рат, рокенрол све више губио на популарности док је, од стране медијских кућа, форсирана музика која од човека прави карикатуру – а од жене – курву), или су и сами – што из личног убеђења, што због ухлебљења које су нудиле републике, не би ли их придобиле на својој страни – заузели потпуно другу, ратнохушкачку позицију, заједно са најгорим сељоберима и сподобама које су добиле заступљеност у медијском простору.

И, ако бих, као аутор овог текста, а пре свега, као велики заљубљеник у рокенрол, изнео свој став о свима њима – морао бих да будем објективан, колико год је могуће. Дакле, првих ми је, свакако, жао, јер су били, уистину, веома млади, а о хероину се није  знало ни близу колико се данас зна (овде, најпре, мислим на Маги и на сестре Мијатовић, можда из сажаљивости према чињеници да су жене, али и на ВДа, Милана, Печара, Чавкета…фу, јеботе, овај низ би био предугачак); друге подржавам – ни Влада Дивљан, ни Која, ни Рундек, нити ико од њих, није имао никакве способности да било шта спречи, али су, бежећи од зла, на неки начин, сачували образ, не укаљавши га ратнохушкачким покличима; док ми се ови трећи, наравно, гаде, много више од њихових „колега“ из народњачког турбо-фолк табора (из простог разлога што глупом човеку не можемо да замеримо што је глуп, али, неком ко је био идол младим интелектуалцима, итекако треба замерити ако се толико издебилисао да је постао кловн, дворска будала, режимска курва).

Осим наведене три категорије људи из новоталасног миљеа, који су, свако на свој начин, реаговали на новонасталу ситуацију, постојала је и четврта, коју сам заборавио да поменем, а чији представници и данас праше по концертним – сада, ипак, не дворанама, али – клубовима и показују својим примером како остати достојанствен. Али, о њима неком другом приликом.

Богдан Богдановић, редакција Шраф

 

 

srafzine.wordpress

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име