У Голији мјесту јуначкоме
Ђе се Богу и Крсту Часноме
Поклањају људи кроз векове
Има мјесто Гослић што се зове
И у то је село гласовито
Једно часно браство поносито
Доселило у давној прошлости
А многе су гласите личности
Поникнуле из тога племена
Што из давног вакта и времена
Коријени ових соколића
Од брата су Павла Орловића
А његово име Вакхо бјеше
А горске их виле донијеше
У питомо равно Гацко поље
Али муке тешке и невоље
Нагнали су часне људе били
У Бјелице те се доселили
И у Превиш огњиште скућили
А Света их Петка помагаше
Јер то Крсна Слава им бијаше
Па са тога мјеста су касније
Доселили до кршне Голије
У витешко гнијездо слободара
Ђе се крвљу историја ствара
И то бјеху узданица јака
Канкараша бираних јунака
Није један но их доста има
Лакићев је Вукић међу њима
Кад побуна велика бијаше
Против Порте и против султана
Тијех тешких и крвавих дана
Предводио хиљаду војника
Мноштво Срба и турских ратника
Те заједно ратовали били
Али су му крила саломили
Те погибе ђе се није нада
Неђе око Невесиња града
И споменик овоме соколу
Подигнут је јер се у Стамболу
О његовом јунаштву зборило
Те од орла пиле се родило
То је Дука син Вукићев био
Што је своје име прославио
По јунаштву и по прегалаштву
Османском је пркосио царству
А на мегдан ђе се крвца лила
Његова је сабља погубила
Око петнес турских зулумћара
И једино он код господара
Ко син кршни јуначке Голије
Послушати књаза хтио није
Да књегињу пољуби у руку
Ко да горском из планине вуку
Такву неку наметне одлуку
А био је писмен и угледан
У вријеме своје ка и један
Отмено је и храбро зборио
Да би народ успаван бодрио
Да се скине тешки јарам с врата
Сва су дјела његова позната
Како се је с Турцима борио
И јуначки чете предводио
И дубоку старост доживио
Господ Бог је њега проживио
Те сто петнест година дочека
Много више од љуцког вијека
А шта може другачије бити
И од оца таквог се родити
Него исто јунак за мегдана
Те Вукота од младијех дана
Показа је храброст и јунаштво
И велико љуцко прегалаштво
И у битци на Муратовици
Пануо је ђе многи ратници
Задобише на небеса славу
Јер је своју жртвовао главу
Тамо ђе се бранила слобода
За спасење и част Србског рода
А послије од тога корјена
Гласита се родиће имена
Те је слава јуначка блистала
Ко што гора лишћем је листала
Од Лазара Вукотина сина
Ђе венама крв тече Дукина
Кроз Алексу и Срдана брата
Алекса је ко рођен за рата
Медаља га Обилића кити
За јунаштво он ће је добити
Јер је чуда на бојишту ствара
Ратова је противу Бугара
Али нада дична дома свога
На бедему Скадра крвавога
Јуриша је храбро ђе се гине
Али наде потонуше њине
Кад им Скадар освојен узеше
Таква црна политика бјеше
А још једна на срцу му мука
Срданова када клону рука
Несрећа се велика догоди
Те га зрно пушчано погоди
Седамнаест љета му је било
Ту Алекси саломише крило
А мора се поменути ово
Мара сестра уздање братово
Преко пустих планинских гудура
Одила је да таин дотура
Браћи својој у битци код Скадра
Како бјеше одважна и кадра
Ко најбољи јунак је та жена
Свједок била у та зла времена
Како сестра воли браћу своју
То приличи честитоме соју
Но послије Скадра крвавога
И времена мира некаквога
Дође врјеме мора да се гине
Те на браник своје Отаџбине
Поново је Алекса пошао
И на крвав Мојковац дошао
Ту је храброст показао своју
И митраљез носио у боју
Колико је пушчаних плотуна
Испалио за три дана пуна
Нико не би могао казати
Али оста прича да се памти
Како му је цијев искривио
Јер га Шваби дати није хтио
И врелина колика је била
Месо му је на руке спржила
Е такви су витезови били
Канкараши што су крвцу лили
За одбрану народа Србскога
А с помоћу Бога великога
Којег вазда поштују и славе
А стопама ишли светог Саве
И чували традицију стару
Па и када пушке о дувару
Висиле су јер боја не има
Могло би се причати о њима
Јер то часно и честито браство
Улазаше у небеско царство
Са примером части и поштења
Па нек знају млада покољења
За те људе из кршне Голије
Чија слава потамњела није
Него као диван бисер блиста
На небеса код Господа Христа
Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник
