Силна брука на Косову пуче
Шта уради Бранковићу Вуче
Кад истину и правду не каза
И издаде Светог Цара Лаза
Тијех тешких и крвавих дана
Кад је војска Амурата Хана
Великога Турскога султана
Ударила са разнијех страна
Да Косово са огњем сагори
А кнез Свети хоће да се бори
Србском роду да слободу створи
Усред страшне невоље и жића
Кнеже прозва зета Обилића
Уз наговор Бранковића Вука
Што је Србство и свој род обрука
Удворица што се криво куне
Како би се докопао круне
Распарчаног Царства Немањића
Те Милоша пањка Обилића
Да је слуга Турскоме султану
И у томе несрећноме дану
Милош са два побратима бану
За вечером Србском кнезу каза
Јунаштва ми и мога образа
Ја ћу убит Мурата султана
Или више нећу гледат дана
Кнез се овој ријечи зачуди
Па говори нека знају људи
Обилић је своју ријеч каза
До његова сад нико образа
Не смије се ни чиме такнути
Ја сад видим на добро не слути
Сјутра ће се бој тешки да бије
А никаква браћо журба није
Но нек буде што треба да буде
Ријеч веже јунаке и људе
Не бих воли ником наудити
Сјутра ће се о свему судити
Онда Милош подиже здравицу
Те прозива Вука издајицу
А Србскоме говораше кнезу
Зар уз твоју стиму и трпезу
Да ја морам трпјети срамоту
Да је плакат Богу за грехоту
После љуте битке са Плочника
Ко у мени види издајника
Зар за брацког држат ме крвника
По причању твога зета Вука
То је кнеже невиђена брука
А ја ћу ти само рећи ово
Сјутра ће се виђет у Косово
Ко се царством Немањића куне
Није мени до славе и круне
Али јесте Вуку твоме зету
Земаљском се радује свијету
Али ја ћу убити султана
Неће више постит рамазана
Нит’ лежати на вреће памука
Он је царства Османскога брука
Па кад силан сиђе са кургана
Више неће угледати дана
Џаба свита уз њега што стоји
Само Бога Обилић се боји
То изрече из шатора оде
А Лазару Светом цару доде
Мисли црне жели да се врне
Зна Обилић срце му не трне
Али Милош не би Милош био
Да не чини што је наумио
Па је зори у само свитање
Пожурио јер му је хитање
Пут шатора силнога Мурата
Да му главу откине са врата
Са њим иду и два побратима
Да ли неђе таквих Срба има
Јунак силан Косанчић Иване
И Топлица прати га Милане
Са обала ријеке Топлице
То су Србског рода перјанице
Црни врани Косовом гракташе
Докле витез Обилић гоњаше
Муратову војску и армаду
Султан силни наша се у јаду
Џаба су му оџе и телали
Обилића сабља их не жали
Под ранама на пољани јече
Залуду им Алах егбер бјеше
Не помаже сили Османлија
Бојна копља бегова газија
Све пред собом то Обилић руши
Чува образ Србиновој души
Када бану пред силног султана
Мурат љутит сађе са кургана
На бегове стаде да се дере
А Обилић чувар праве Вјере
Нож потеже из својега скита
Црна тама султана прогута
Бјеше крви четири Пољане
Још Обилић не мисли да стане
Нити да се Агарјану преда
Но змај љути огњеног погледа
Види сила кидише на њега
А остао бијаше без свега
На мртвога Ивана наиђе
И Милана побратима виђе
Вас у крви како мртав лежи
Али Милош не хоће да бјежи
Но удара ко горско звијере
За слободу Православне вјере
Па је овај витез од мегдана
Крвавијех допануо рана
Кад је турског казнио султана
Још се Мурат у мукама гуши
На витеза силног се обруши
Ти си себи живот прекратио
Царство наше нијеси скратио
А рањени Обилић му кличе
Шта булазниш мог рода крвниче
За слободу ја сам се борио
И ваше сам царство разорио
Сад ми није ни живота жао
За свој народ ја сам пострадао
И тирјансттву твоме на пут стао
А ти слушај авети манита
Бранковић је изда па се пита
Оће ли му дат неко мрвице
Ја презирем турске улизице
За свој народ данас дајем главу
Ђе цар Лазар Свети стече славу
А вријеме ново ће да доди
Неки ће се Обилић да роди
Да олтаре брани мога рода
А ја идем пред престо Господа
А твоја ће душа да се вине
Проклетоме Аду у дубине
Но послушај што зборим Турчине
Србима ће слобода да сине
А Бајазит кад је ово чуо
Џелату је одмах довикнуо
Да витеза подјеле Србскога
Крв се проли јунака славнога
И убрзо одмах после тога
Заробише кнеза честитога
Крваве му очи кропе токе
Боже један жалости жестоке
Гледа Лазар погибију црну
Залуду се Голешу обрну
Вука чека војску да доведе
Но Бранковић потроши одреде
И остави Светог Цара Лаза
Па Мученик тад Косовски каза
Да се Вука сваки Србин стиди
О Милоше ко ти не зависи
Мој витеже моја грдна рано
Ој Косово залуду издано
Од властеле поткупљиве моје
Црн им образ ко одавно што је
Када Турци посекоше Цара
Зајечаше звона с Хиландара
И на сваку чула су се страну
Када задња Србска нада пану
Тад на тамјан замириса земља
Небо доби безброј Светитеља
Мученика народа Србскога
Уз Лазара Цара честитога
Обилића девет Југовића
И још много Срба Соколица
Чије име сија ко плам свијеће
Јер су они сад ново прољеће
Славе Србске која мријет неће
Светитељи народа мојега
Господ благи с престола Својега
Прими жртве за истину пале
Праведника луче су засјале
Са гробова ваших на све стране
Па црвени божури сад хране
Све будуће нараштаје наше
А од њих се зли душмани плаше
А Обилић паде за слободу
Као украс и дар своме роду
Те му име оста у народу
Јер је Вјеру и правду бранио
А у темељ себе уградио
Васцијелог Србинова бића
Зато сија уз прах Немањића
Име славног Милош Обилића
