У град Скадар на рјеци Бојани
Ђе су многи никли великани
Рода Србског и Србске државе
Кога памте и у коме славе
Живог Бога и Свеце његове
Стасаваће чедо што ће нове
Духовности упознати тајне
А у крилу Цркве Православне
Дивно дјете као дар Господа
Бјеше Стевка од Ђуричић рода
Ова душа родила се млада
Баш у Враку близу Скадра града
Још од ране њезине младости
Земаљских се одрекла сладости
И ка Богу живот управила
Не би ли му боље послужила
Кад јој седам година бијаше
То дијете радошћу сијаше
Своју душу безазлену чисту
Предала је на чување Христу
Пошто сама научи да чита
Са духовном храном душу пита
У кућици поред дома свога
Господа је прослављала Бога
Ништа земно привукло је није
Са молитвом дивну душу грије
А тамо ће Богу се молити
Па ће сами Господ дозволити
Да упозна дивног свјетилника
То је Виктор Скадарски Владика
Којему ће душу отворити
А он ће јој исповједник бити
И на прави пут је упутити
Многи тада неће ни слутити
Какав бисер међу њима сија
Код Светог ће ићи Василија
Да се њему моли Светитељу
Не би ли кој услишио жељу
Да невјеста Христова постане
И да живот цијели остане
Свјетлост што ће у тами да сјаји
Да се млади диве нараштаји
У та тешка и ратна времена
Жеља јој је била услишена
Ратни вихор када је дувао
Сами Господ с неба је чувао
Те проводи у молитви дане
И Христове прима Свете Тајне
У рату је многе помагала
И храну им бесплатно давала
Ал’ зло врјеме дође и невоља
Свуд је мука ђе је Богомоља
Те су тако из Скадра бијела
Породице и Црква цијела
Прогоњени од власти новије
Ни Владика Виктор оста није
Но је мора Скадар оставити
У Дечане живот наставити
А Стевкина породица тада
Морала је склонити се из града
Те у Клину дође код Дреновца
Стевка свога духовнога оца
Предат хтјела забораву није
Пише писма с њима душу грије
Попут сваког духовнога чеда
Владики се стално исповједа
Пишући му шта јој је на души
Христу служи образа не суши
Но му топле молитве приноси
Ни са чим се млада не узноси
Ту се види каквим духом дише
Ту стремљења свога срца пише
И тако је служила Господу
А на понос и на украс роду
Из свега се могло виђет тога
Какво има надање на Бога
Јеванђељски били су примјери
Колико је предала се вјери
Живој вјери у Господа Христа
И каквим јој сјајем душа блиста
Да је била вјере огледало
Из тих списа њених се сазнало
И тако је живот проводила
Да би само Христу угодила
И тако је за једну прилику
У Дечане видјела Владику
Николаја Велимировића
Тога орла што духовног пића
Давао је и многе напаја
Ко Епископ Охридскога краја
Он ће њену вјеру препознати
И у Битољ к себи је позвати
Монахиња поста Стефанида
Бога моли срца ране вида
Сиротиште ђе Богдај бијаше
Стефанида ко драгуљ сијаше
И не може човјек исписати
Какав живот она ће живјети
То је била тајна срца њена
А вјера је држаше пламена
Ал’ ће и ту поднијети муке
Од злокобне зликовачке руке
Пребили су ову испосницу
И за Христа Бога Мученицу
Те ће тако и живот скончати
И мало се о том може знати
Душа чиста пострада за Христа
Те у Царству Небеском заблиста
Дивна дјева Васкрслога Христа
Којему је себе посветила
И чистотом себе осветила
А њезино име се разгласи
Кад Дечански дадоше монаси
Њена писма свом брату у Христу
Теологу Радовићу Ристу
Те се мога умирити није
Све док њено не среди житије
Митрополит наш Амфилохије
Те је ова Светитељка нова
Баш из Враке рода Србинова
Заблистала као звијезда Рајска
Ко Битољска Врачка и Скадарска
Мученица која сјајем блиста
Код Господа Цара Славе Христа.
Аутор је чтец древног храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Српске православне цркве, химнограф и српски народни епски пјесник
