Благодарност – кључ који привлачи благодат Божју (+видео)

Митрополит лимасолски Атанасије: Када сам био на Светој Гори, тј. планини Атосу, један аскета, који је био ученик Светог Јосифа Исихасте, великог старца који се упокојио 1959, ми је једном испричао: Био сам сâм са Светим Јосифом када ми рече:
“Дете моје прошло је много година док нисам схватио тајну стицања (Божије) благодати, како се благодат умножава у срцу човека.”
Тај, тада млади монах је упитао Св. Јосифа: “Како се благодат умножава, старче?”
И старац му није одговорио ништа, само је ћутао.
Млади монах није инсистирао на одговору.
Када ми је, сад већ стари аскета, ово говорио рече ми: “Исто тако је прошло много година док сам и ја схватио како се благодат умножава…”
Природно, и ја сам поставио исто питање.
“Како се благодарност умножава, старче, пошто је било потребно толико година и Св. Јосифу и Вама да то сазнате?”
Свакако, потпуно је различито описати то речима и спознати то после много година пркасе и подвига.
Одговорио ми је: “Благодат се, дете моје, умножава кроз благодарност.”
Ава Исак Сирин, овај велики светац наше Цркве, исихаста, каже: “Кључ који отвара ризнице светих тајни је захвално срце, благодарно срце.“
Ако будеш успешан у казивању „хвала ти“ Богу, ако осећаш потребу да благодариш Богу за ствари које ти је дао, тада знај да ће благодат у теби расти.
Уколико то не чиниш и задовољан си оним што ти је дато или некако желиш више без тог осећаја благодарности тад ће ти требати пуно времена док не научиш како да правилно цениш ствари и благодариш Богу.
Штавише, неко је рекао да Божји човек, свети човек који прошао многа искушења, благодари Богу чак и за најмање ствари.
Не из навике као кад кажемо: “Хвала ти Боже, посао ми иде добро”.
Ово не значи скоро ништа.

Ово би тек могао бити почетак дубоке захвалности која долази из дубине нашег бића када захваљујемо Богу на свему што нас окружује.
Чак и на најмањим покретима наших тела, чак и на најмањим стварима, као што је нека биљчица, птица, ваздух, атмосфера, звезде, сунце, све…
Ко је од нас захвалио Богу за стварање света?
Посебно у наше доба које нам одваја пажњу од Божје творевине, заробило нас у вештачким стварима, отерало од природе…

У ово доба не осећамо захвалност Богу.
Када се ово деси, када не благодаримо Богу, тада не благодаримо ни ближњима,
не благодаримо свом мужу, својој жени, својој деци, својим родитељима чак ни самима себи.
Никад никоме не благодаримо. Задовољни смо да можемо рећи: “У реду је, некако сам добро. Хвала Богу!”.
То, међутим, није начин како се креће срце човека Божијег.
Божји човек благодари Богу на свему. На свему што га окружује и највише благодари Њаму, јер Он је Бог. Сетите се како појемо у славословљу: „Благодаримо ти велике ради славе Твоје.“ Захваљујемо ти јер си Ти онај који је Велик, онај који је Свет, који је Прослављен, пун благодати и ти си наш Отац а ми смо Твоја деца.
И ми смо деца имућног Оца, ми смо наследници све ове величине Божје.
Благодаримо Му јер је вечан.
И све око нас је тако лепо јер све дајемо Богу са захвалношћу.
Наше боли, наше борбе, наше туге, наше неуспехе, чак и нашу смрт…све их нудимо Богу са захвалношћу.

Захваљујемо Теби, Богу нашему.
Сећате ли се шта су мученици говорили? „Хвала Ти Боже што си нас удостојио да умремо за Тебе.“
Они сматрају своје мучеништво поводом за благодарење.
Сећам се да нам је наш старац понекад давао савете.
И говорио је младима који су желели да буду монаси
„Мораш осећати благодарност Богу што ти је дао овај живот. Немој мислити да си учинио нешто изузетно тиме што следиш Христа. Немој мислити да си жртвовао нешто велико. Шта си жртвовао? Ништа! Могао би рећи жртвовао сам дипломе, своју младост, жртвовао сам мој однос са родитељима, Жртвовао сам могући брак, аутомобиле које бих купио, своје богатство, своју будућност, моју садашњост, све. Целог себе!
Но, шта су ове ствари?

Ништа!
Пред величином љубави Божје шта су све ове ствари?

Ништа!

Пролазне ствари!
Понудио си пролазне ствари и заузврат си добио вечне.
Понудио си пропадљиве ствари, а добио непролазне.
Понудио си материјалне ствари, а добио небеске.
Ствари које би у једном тренутку и сам одбацио или би оне саме тебе одбациле.
Када дође смртни час да ли ћеш са собом понети своју срећу, своју мудрост, своју богатство, своје фирме, своју супругу, своју децу или штагод поседовао у овом свету? Апсолутно ништа!
Неизбежно такав тренутак ће доћи и теби и мени и свакоме када ћеш бити одвојен од њих хтео то или не.
Стога, шта си ти понудио Богу?

Пролазне ствари…
и шта ти је Он дао заузврат?

Небеске, Вечне, непролазне ствари.“

Апостол Павле каже: и сматрам све за трице, да бих Христа добио (Фил. 3:8)
Ако ово разумемо, сведочићемо жудњу одласка у цркву ради добијања Тела и Крви Христове, ради слушања Речи Господње.
Данас, напротив, идемо само сат времена у Цркву и то не сваке недеље и сматрамо Бога дужним да служи свим нашим потребама.
И у случају да нам допусти неки вид искушења – авај!
Бићемо љути на Њага и рећи ћемо: „Идем у цркву сваке недеље и опет ме је снашла ова несрећа… Какав је то Бог?
Требало би да ме штити, да ме пази, да одгони од мене све те несреће… Зашто је дозволио да ми се десе ове зле ствари, кад већ то даје осталим људима који не иду у цркву и псују по цео дан?“

Као да смо слепи и сматрамо да нам је Бог дужан, да Он има обавезу да нама служи и дугује нам пуно захвалности јер смо Му учинили услугу и ишли у његову Цркву.

Као да га толеришемо у нашим животима.
Не разумемо да смо ми ти којима треба Бог.
Бог нема потребе.

Ишли ми у цркву или не, били спасени или не, следили Га или не, нити шта Богу додајемо нити му одузимамо.
Бог је сам себе прославио; Њему не требају наше хвале.
Ми смо ти којима треба молитва, поучавање и одлазак у Цркву.
Као резултат свега научимо да благодаримо Богу на свему.
„Хвала ти Боже за све шта се дешава око нас, јер ти си Бог наш, Отац наш.
Јер Ти си створио овај свет, Створитељу, створио си нас… за све што имамо.
Када се срце покрене ка захвалности тада борбе постају лакше, наша искушења добијају друго значење, очи нам сијају и видимо свој живот другачије, унутар димензија вечности Царства Божјег.“