Говоре људи ‒ и то чак успут кажу ‒ како и данас на Светој гори живе прозорљиви старци у монашким ризама који свој живот проводе у молитви, тихо вапијући да се на овај погани свет спусти милост Божја и да зацари доброта. Они који су се са њима срели носе око врата малени крст извучен из џепа тамне одежде, и носе тиху радост и чудо преображења, јер се до ових стараца не стиже лако и разговор с њима није тек ‒ свагдашња реч. До њих се обично иде у муци, у вражјој тескоби, човек је спреман и змију да помази не би ли се ослободио оног што га је снашло и што притиска његову душу. И душа се ослобађа ‒ казало је много људи ‒ врати се поредак у свет, не само зато што је човек показао своју ревност већ зато што се једно скрушено биће отело од овог света и ‒ загледано у онај ‒ угодило Богу.
Тешки и скоро мемљиви ваздух наше цивилизације људи покушавају да проветре на празничним литургијама. Тискају се у редовима, доводе децу, а она немирна, рукама да сруше икону, буне се што је около тишина и што се чује мирис тамјана. Жене поје у себи или наглас, на уснама се отима звук, савијају се до пода и не мисле ко је иза њих и хоће ли и он моћи честито да се прекрсти. Понеком звони телефон, неко не одоли па напише поруку, и у реду за причест цупка, јер му се жури и нестрпљив је да изађе из богомоље. И премда се у принципу скоро сви понашају како доликује месту на којем се налазе, чини се како је ретко ко способан да се удаљи од површности овога света и макар на сат или два напусти појавност и пресели се ‒ у суштину.
Таква транспозиција не мора да буде физичка, она не тражи другачији простор, већ захтева другачији дух, апсолутно другачији дух од оног у којем човек свакодневно пребива или боље речено ‒ у којем се данас живи. Истина, неким је људима важно да се изместе из својих запарложених корита јер тек тако могу да се и у својој унутрашњости помере, међутим, физичко кретање обично нема много везе са духовним, штавише, неретко је супротно и проверљиво у сваком кутку ‒ да што се човек више физички креће, више у месту стоји.
Старац Пајсије Светогорац ‒ свети грчки монах и један од најумнијих људи хеленског двадесетог века ‒ још у колевци напустио је свој дом, кападокијску Фарасу, и са породицом и сународницима пошао пред најездом Турака пут западних грчких крајева и Крфа. Његове селидбе биле су присилне и породица се дуго мучила док није стала на ноге и своје потомство прехранила. Био је ово још један егзодус о којем се чита у историјским уџбеницима. Ипак, Пајсијево кретање о којем вреди размишљати и које је другачије од свих других ‒ јесте кретање по Христовом путу.
Крштен још у повоју као Арсеније, не разумејући речи високих, одраслих људи, чинило се да је упио важно пророковање ‒ из његове породице он би могао наследити пут духовника (Светог) Арсенија (Кападокијског), по којем је добио име. А речи имају магијску моћ и често бива баш онако како се каже, никако другачије, јер речи постају дела, попут завета који се утврди и који је касније неопходно испунити.
Арсеније, који ће у монаштву променити своје име и постати Пајсије ‒ није покушао да утиша овоземаљску буку и ненадано промени смер свог кретања, како то обично чине монаси. Његово успење у православној вери није реактиван чин, није спасење у заблуделом животу, већ самосвојна искра која није могла да се угаси чак и онда кад је било неопходно да се угаси свака веза за световним животом и породицом која га је волела. Отац и мајка су патили због његовог одласка, молили се Богородици да га сачува у дому, али његова душа ‒ како се чује и у житијима Светога Саве ‒ тражила је јелена и без њега била је непотпуна. Млади Арсеније, пошто је испунио своје дужности ‒ научио столарски занат, одслужио војску и тихо се поздравио са својима ‒ пошао је пут Свете горе, стазама којима су се можда кретали други људи, али које су овога пута биле намењене само за њега.
Сваким даном ‒ сасвим тихо и скромно ‒ одјекивала је горама Атоса ретка и необична молитва чије су речи сведочиле о антитези коју не срећемо међу посвећеним верницима: онај који се моли не заслужује милост Божју, али се нада да ће Бог у својој племенитости ипак погледати и овога грешника. Чему такве помисли пред свемоћном иконом Панагије, како Грци називају Богородицу, и зашто се Пајсије ‒ већ монах ‒ не осећа достојним ризе коју носи, иако ју је сам одабрао и све друго што би прекривало његово тело било би грешно сакривање његове душе?
Пајсијева смиреност, онда скрушеност и смерност могу се назрети тек кад се пригуше димови људске зависти и самољубивости, и када се ових потоњих ослободи и човек који их понајмање у себи има. Светогорски мудри старац ‒ о којем је прошле године снимљена грчка играна серија и која је инспирација за овај текст ‒ није сазидао своју мудрост читајући књиге других мудраца, иако су читања светих књига била његова лектира. Прозорљивост се настанила у његов дух тек онда када су оданде прогнани сви други демони: да се буде најбољи или да се буде увек у праву. Отац Пајсије ‒ игром случаја или Божјом промисли ‒ био је ослобођен свега оног од чега људи пате: радо и лако се одвајао о материјалног, пут на Синајску гору био је тежак само због кашљивих плућа, али је планинска прашина била довољна да се у њој усковитла мисао и да се осети зашто се ту дошло и чему се у сусрет иде. Ишло се стрпљиво, можда и смело, кретали су и други за њим, монаси и обични људи, који су ‒ као и он ‒ видели чега нема и чега једино треба да буде. Доброћудни познаници љубили су му руке, а он им никад није допуштао ово целивање, јер се сматрао недостојним, премда је људе видео у душу, њихове муке у самоме корену, а чуда о којим се и данас говори, уз Божје допуштење и надахнуће ‒ постала су обележје његове скромне посебности.
Знао је, дошавши у посету болесном монаху, да је сестра која води рачуна о пацијентима у другом стању, али да не жели да буде мајка, па је, поклонивши јој реч или две, спасио дете које ће касније ‒ како је и сам рекао ‒ бити добар и вредан човек. У посету су му долазили људи који су кушали његову веру, из чијег би се погледа накострешио танак вид, али који су одлазили из монашке ћелије препорођени, ослобођени зла које се било настанило у жилама. Молио је Бога да им свима помогне. Није тајна да је желео да болесни оздраве тако што ће се он разболети, тако што ће његово тело поболети, јер доста је живело, треба и други да живе. Од карцинома плућа преминуо је 1994. године у женском манастиру близу Солуна, у наручју сестринства чији је био духовни отац.
У играној серији ‒ а вероватно да је тако било и у животу ‒ Пајсијевих најтананијих богоугодности тек ретки су били свесни. Премда је његова христоликост још за живота препозната, виђен је свецем и пре смрти, о свакодневним молитвама и присном односу са Богом можемо тек да слутимо, јер (још увек) нисмо дорасли тим висинама. Грчка играна серија названа Од Фарасе до неба покушала је да прикаже једну величанствену личност која би се пред екраном постидела, мислила би како је свега превише и како о њој не треба говорити на овај начин. Филмска музика написана је у духу класичних композиција, кадрови сугеришу како ништа на платну није случајно и како се све време размишљало о визуелној, а онда и унутрашњој симетрији, док су глумци ‒ тако се чини ‒ одиграли своје највредније улоге, покушавајући да се приближе свецу, а нису свети. Ипак, највеће заслуге приписују се редитељу серије, који је разумео да се о неизрецивом не може говорити ‒ како на платну приказати Дух? ‒ али се може макар загледати у том правцу. Већ и само гледање подразумева селекцију ‒ свесни избор да се у нешто друго не гледа.
Пајсије Светогорац био је загледан у Бога, његове тамне и дубоке очи скинуле су све мрене са овога света, могао је да буде и слеп, и да исто корача кривудавим путевима, да среће ђавола у црнини и да га снагом своје вере од себе и других одбацује. Занимљиво је како је ђаво антропоморфизован, личи на људе које бисмо могли у пролазу срести, а којима се у срцу угнездио ‒ рекао би Гаврил С. Венцловић ‒ црни биво. У серији он мотри на Пајсија, куша га, ломи на земљу, удара орканом по лицу и не дозвољава му да се устоличи у вери, но Пајсије га препознаје, зна од каквог су му рода такве црне мисли и казујући молитву ‒ протерује га задуго.
Старац Пајсије ‒ и то је суштина ‒ обдарен је натчовечанским умом. Иако су му родитељи били неписмени, а он порастао у сиромаштву, његова се душа на време ослободила свега оног што људе притиска: лењост и гордост. Разлог би могао бити сасвим једноставан: у изгнанству, физичком и духовном, човек не може бити лењ ако би да живи. Уколико мора своја леђа да повије не би ли савладао нанос тешких, непријатељских мисли, онда мора да укроти и понос, да заправо самог себе савлада. У таквом стању догоди се ‒ не увек ‒ преображај и преумљење. Пајсијева скромност и понизност пред непријатељским силама учиниле су да се прво узигне, а потом застане тамо где многи не би издражали ни трен. Његова узвишеност и, данас сигурно знамо, Божја благодат биле су могуће само зато што је његово пребивање на овом свету било ниско или доле. Живео је у скромним калуђерским ћелијама, често далеко од света и цивилизације, покаткад немајући шта да једе, али непрекидно осећајући оно чега су други жељни а не знају да су жељни ‒ љубави за друге. Да би се други волео, прво га морамо видети, а да бисмо га видели, морамо се од себе удаљити и заборавити на своје преке потребе које код многих људи морају без одлагања бити задовољене.
Вера је стрпљење, рећи се свети старац, мир који се не може у немиру градити. Стрпљење је допуштење да буде како је изнад нас утврђено, да кад се 1924. године догоди егзодус и многе грчке породице напусте своје огњиште пред страшним орканом, народ не напусти вера ‒ да ће се једног дана у Фарасу поново вратити. Свети Пајсије их гледа одозго ‒ тако се завршава приповест и серија ‒ линија живог тела је повијена, стоји поред свог духовника Светог Арсенија Кападокијског, не намеће се ни Богу ни човеку, али веселим оком прати своје који стижу тамо одакле су некад прогнани и премда ни реч не изусти, погледом каже да упркос томе како се живи, треба живети само на један начин: у вери и поверењу у Бога непрекидно бити постојан.
Текст је писан за: https://stellapolarebooks.com/
