Битка на Мишару или бој на Мишару је битка вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске у месту Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 1. до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка. Битку је овековечио Филип Вишњић у народној епској песми „Бој на Мишару”, док ју је руски сликар Афанасиј Иванович Шелоумов овековечио монументалном композицијом уља на платну „Бој на Мишару”.
Године 1806. на савет Наполеона Бонапарте, Порта је решила да се разрачуна са српским устаницима. По ратном плану који су разрадили француски официри, Турска војска је требала да изврши офанзиву на устаничку територију са концентричним нападима. Послате су војске из три правца. Прву војску из правца Видина са око 18 хиљада војника зауставио је 24. јуна 1806. године код Пореча Миленко Стојковић. Друга војска из правца Ниша предвођена Ибрахим пашом Бушатлијом од Скадра кретала се са 55 хиљада низама, коњицом и 17 топова и кумбара ка Делиграду. Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, трећа војска Турака из Босне, предвођена босанским везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, су продрли преко Мачве до Шапца, окупирали га и потиснули устанике до ушћа реке Вукдраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега је кренуо из Соко града према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која је из Шапца требало да настави ка Београду.
Јаков Ненадовић је известио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и уме, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду. Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић су преговарали са Турцима у селу Попома (код Бијељине), задржавши их двадесетак дана да са главном војском не пођу на Шабац. Када је босански везир стигао са војском до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо у Подриње.
Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Карађорђе је очигледно хтео прво да се ослободи Хаџи-бега, а онда да нападне Сулејман-пашу Скопљака. Хаџи-бег је поражен 1. августа (20. јула по старом календару) 1806. код Братачића.
Босански везир је са својом војском истог дана кренуо из Шапца ка Београду. Десно крило његове војске на челу са бањалучким Хасан-пашом су устаници дочекали у Месарцима и потиснули ка Шапцу. Главнина турске војске под командом Сулејман-паше је наставила напредовање и увече се улогорила у селу Ушће. Ту су их током ноћи напали Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић. Ујутро су се устаници повукли, али су друге ноћи опет напали Турке. Босански везир је одлучио да се повуче до Шапца и да чека повољнију прилику да нападне Београд.
Карађорђе се кретао врло опрезно и прикривено, бојећи се да у току марша не дође до сукоба са бројчано надмоћнијом турском војском. Напред је ишао Карађорђе са старешинама, за њим коњица, па бројна пешадија у белим чакширама и кратким гуњцима, са дугом косом везаном у перчине јатаганима о појасу и дугом пушком о рамену, а зачеље су чинили старци и голобради младићи са ашовима, лопатама, будацима и секирама. Иако ни једна од обе војске нису имале прописе о униформама, знакова разликовања српских од турских војника било је много од тога да су Турци носили углавном чалме и турбане, а Срби фесове, шубаре или били гологлави, па до тога да је коса била знак распознавања, јер су Срби дугу косу везивали у перчин, док су Турци бријали главе. Обе војске су око струка везивале разнобојне платнене појасеве, највише црвене боје. Такође су Турски војници били богатије одевени од Срба, а и начин ношења сабља се код Турака и Срба разликовао.Такође су и боје одеће биле различите, будући да је Србима било забрањено да носе зелену господску одећу, и углавном су носили белу одећу од грубог сукна. Пре доласка на Мишар, Карађорђе је војску прво зауставио код храстова у селу Трбушац, да се причесте. Потом је војску опет зауставио крај једне ограде од прошћа. Он је ишчупао два проштаца из ограде, дао их сеизу и рекао војсци да свако ишчупа онолико проштаца колико може да понесе, јер ће се од тих проштаца градити шанац.
Дана 9. августа је српска војска јачине 6000-7000 пешака и до 2000 коњаника била на Мишару и стигла на Мишарско брдо. Карађорђе је одабрао место на заравни мишарског брега, шест стотина корака од литице, показао свом барјактару Секули Гавриловићу где да пободу кочеве и устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме, негде на заравни мишарског брда, јер је Карађорђе видео тактички и стратешки потенцијал, будући да је имао добар преглед терена испред брда, одакле ће се Турци кретати. Карађорђе је избор места за шанац поткрепио речима: „Овде сам ја и раније био и са Турцима се тукао. Ако Турци хоће према Београду морају овим путем који пресеца поље. Лево не могу од густе шуме, а десно од нас је Сава иза ових шумарака. Ова шума и Сава могу послужити као ослонац нашим положајима. У шуми можемо прикрити резерве. Уздигнути део Мишарског поља нам омогућава да видимо Турке из даљине.” Многи наводе да је положај шанца био пресудан за победу. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени. Турци су затим почели да праве топовске положаје и да намештају кошаре, док су Срби у расутом строју пуцали на њих и ометали их у изради положаја.
Дана 13. августа прво је обављено јутрење. Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанца је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. Преко реке Саве, окупио се на позив Турака народ из Срема да посматра битку. Међу њима били су и официри аустријске војске који су наредили да се подигне осматрачница и да се посматра ток боја.
На предлог својих заповедника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа код Шапца се окупила војска од око 40.000 војника. Унутар шанца, Карађорђе је по банкету распоредио своје најбоље стрелце у два реда. Иза њих је разместио у два реда пешаке, који ће истрчавати, кад малакша ватре, кад неко од бораца падне, да га замени. Како је у то време размак између стрелаца износио по метар, сваку фасу (ивицу шанца) поседало је по 120 војника у једној врсти. Практично дуж грудобрана и у једној врсти налазило се око 2000 људи. Одређени број бораца био је задужен за извлачење рањеника, тако да је у резерви било око 4500 стрелаца. У средини шанца је поставио резерву за сваку страну и сваки крај шанца. Свако од старешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку. Његова(Карађорђева) резерва је била најбројнија и најискуснија. Одредио је носаче, који ће носити и склањати рањенике у превијалиште код Орида и оне који ће делити муницију. Одредио је и старешине, који ће одржавати поредак у шанцу, ако неко затаји. На грудобрану су биле израђене нише за фишеклије за муницију. Пошто су Срби имали мало муниције наређење је било да се муниција и џебана не расипа улудо, већ да се погађа тек када су стрелци сигурни да ће погодити. Коњицу у јачини 2000 коњаника је сакрио у Јеленачку шуми и одредио да бимбаше коњице буду Поп Лука Лазаревић и Прота Матеја Ненадовић.
Прешавши речицу Думачу, турска коњица се развила у борбени поредак и лагано је пошла према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали речице отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом.
Један турски војник је са бреста у близини шанца давао знаке тобџијама под брдом о положају Срба и шанца. Њега је пре напада коњице из шанца пушком убио Тадија Црнобарац, чиме је прекршио Карађорђево наређење да се не пуца пре њега. Карађорђе је хтео да казни смрћу Тадију, али га је приметивши шта је учино похвалио речима: „Срећа твоја момче да си тако лепо зготовио.”
Током артиљеријске паљбе турских топова, једна граната је пала крај Карађорђевих ногу, али није експлодирала. Он ју је после само одгурнуо ногом у страну.
Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.
Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турци су наступали у линијском поретку, у густим масама. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.
Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама терали малодушне, али без успеха. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране. Уследила је борба прса у прса на грудобрану.
У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици, али без успеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу.
Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.
Током битке одиграо се двобој између Луке Лазаревића и Кулин-капетана, у врбаку покрај речице Думаче. Одвојили су се са мањом групом људи. Обојица су кренули један на другога и потегли пиштоље, али су пиштољи заказали. Луки се покушао прикрасти један Турчин са леђа, али га је Лука ногом ударио у стомак. Кулин је потом ударио три пута Луку сабљом, преломио му сабљу и посекао га по темену, а Лука је у жару борбе потегао гвоздену шипку арабију за пуњење кубуре и ударио Кулина по лицу. Турци потом видевши да је Кулин рањен пуцају на Луку, али га само лакше рањавају, док Срби успевају да убију пушчаном паљбом Кулина. Лука се рањен скрива у шумарку где се од рана онесвестио и тек се предвече дотетурао до шанца. Кулина су Турци мртвог однели у Јању где и данас почива, а његову сабљу на којој су били исписани берати (заслуге) запленио је Милош Стојићевић Поцерац.
Битка је завршена у предвечерје око 6 сати великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3000. На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.
На турској страни међу артиљерцима било је и француских, Наполеонових војника.
wikipedia
