Тајанствени свет манастира и духовног исцелења Бог ми је открио преко мајчине, црногорске, ратничке породице. Живели су у тешким временима у суровим црногорским планинама. Налазећи се у опасностима, у околностима одсудним за опстанак, уздали су се у Бога и чудесно им је помагао. Имали су необичну храброст, топлину и срдачност и несебично су волели да помогну у невољи. Са неизмерном љубављу су памтили и преносили догађаје из старине, искуства предака у добру и у злу. Надахнути народним епским предањем и причама о светитељима, у опасностима нису испољавали страх, већ невероватно смирење и храброст. Били су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати, по речима нашег највећег песника, владике Његоша. Са таквом су љубављу чували и преносили основне истине традиције и вере, да су њихова искуства остајала заувек уклесана у души.
Посебно су дирљиве и топле животне приче бака. Да би оствариле сврху свог постојања, одржале породицу, оствариле се као супруге и мајке, да би извеле децу на прави пут и помогле ближњима у невољи и болести, понекад им је могло да помогне само чудо. И Бог је чуо њихове молитве и дарежљиво одговарао, дарујући и немогуће. Њихов вредан рад, труд и свакоденевне молитве доносили су обилан плод. Као што су под Христовим крстом остале Богомајка и мироносице, тако су у суровим временима прогона вере оне остале одане Христу.
Волеле су децу и имале су велике породице. Биле су посвећени и одани чувари вере и традиције. Свето Писмо и предање били су им водич. Прва духовна књига коју сам открила било је бакино Свето Писмо. Постила је средом, петком и у време постова. У планинским селима није било цркви, повремено им је долазило свештенство. У удаљене манастире ишло се по потреби, али су непрестано текле домаће молитве. Волели су да се окупе уз гусле и да се присете јуначких подвига и примера храбрости. Била је то велика животна школа, на примерима се видело како је ко у тешким околностима поступао, и како је касније пролазио у животу. Опевани су храброст и врлина, али и издаја и злочин. Свако је водио рачуна какав ће траг оставити за собом, како су опевали стихови:
„Коме гусле истакну врлине,
жив остане и пошто погине.
Тешко оном коме нађу мане,
тај је мртав и кад жив остане.“
Моја бака Гроздана рођена је у селу под Пирлитором, древним градом на Дурмитору. У њему је по народном епском предању столовао војвода Момчило, митски јунак и брат праведне Јевросиме, мајке краљевића Марка, чије је јунаштво и особине Марко наследио. Завршила је Учитељско домаћичку школу, где се поред писмености учила шивењу, ручним радовима и свему што се у том добу сматрало потребним за домаћицу. Са таквим образовањем могла је да ради као учитељица, али је њена жеља била да има велику породицу. Била је најмлађе дете и миљеница, расла је уз два брата и три сестре. Стасала је у мудру и лепу, стаситу, црнокосу девојку, благих, зелених очију. Необична племенитост духа и смирење давали су јој господствено држање. Била је дубоко верујућа, свакодневно се молила Богу, какав је био обичај у то време и читала је Свето Писмо. Њена породица у којој је негована епска, гусларска традиција, даровала јој је велики дар за то време, црногорску народну ношњу и машину за шивење. Када је остала без браће, као најмлађа кћи остала је да се брине о мајци, док су старије сестре већ биле удате. Бог јој је остварио жељу за великом породицом. По упокојењу мајке удала се за Ђила, мог деду, када јој је било 26 година. Потицао је из јуначке породице. У браку су добили шест синова и две кћери. Умела је да са осмехом каже да је осморо деце родила и упита шта јој је недостајало. Бог је увек даровао све што је било потребно.
Целог живота је неговала веома присне и срдачне односе са сестрама. Њихова деца су се исто тако међусобно дружила и помагала, како су их мудро упутиле. То се преносило и на унуке, неке од најдражих и најзначајнијих успомена везују ме за њих. Бака је живо преносила искуства из старине, причајући приче из живота и оживљавајући прохујало време. Зрачила је добротом и племенитошћу и ширила око себе чудесан мир. Учила нас је говорећи народне мудрости. „Баци добро низ воду и вратиће ти се“, била је једна од њених изрека. Свакодневно се молила Богу. Уз њу сам се осећала невероватно заштићено, измештено из овог времена и простора, где одједном постаје сасвим могуће оно што су нас током школовања уверавали да је немогуће и где сам живот оповргава теорије које нису утемељене на искуству поколења. Њене речи су по мудрости често надилазиле све што сам могла да чујем од савременика. Не само да су садржале мудрост и искуство претходних поколења, оне као да су у себи носиле тајанствену силу. У животу сам сретала успешне жене нашег доба, али топлину, срдачност, дубину мудрости и смирења које је носила, и дубоко поштовање и приврженост са којим смо се односили према њој имала сам прилике да видим само међу опитним православним монахињама.
Најчудеснија бакина прича била је о исцељењу њеног сина Миодрага у Острогу. Причала је како су му се после једне дечје болести покупили дамари испод колена и нога се згрчила. Храмао је скоро годину дана, а онда се запуте са комшиницом Миљом Чабаркапом и њеним болесним сином Драгом за Острог, Светом Василију, слава му и милост. Ове две храбре мајке су, вођене јаком вером, са синовима кренуле пешке са севера Црне Горе. Било је то педесетих година прошлог века. Путовали су неколико дана. Када су стигли испод Острога, изули су се и боси се успели до кивота са моштима Светог Василија. Остали су две ноћи на конаку и читане су им молитве. Бака је радосно причала како је трећег дана њен син изашао здрав из цркве, ходајући као да му никада ништа није било. И комшиницином сину Драгу било је много боље, па су се сви радосни вратили.
Миодраг је одрастао, завршио је војну академију и напредовао у служби, поставши потпуковник. Оженио се и добио децу, затим унуке. Данас он није више са нама. Његов пример је међу сродницима допринео великом поштовању острошке светиње, јер је у широј породици свима добро познат овај догађај.
Драго се такође опоравио после посете острошком чудотворцу Светом Василију. Остао је на родитељском имању, бавећи се земљорадњом, оженио се и добио децу, па унуке. Две године после овог догађаја вратио се са ујаком и мајком у Острог, где је остало записано његово сведочанство:
Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Чабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: „Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један мени непознат човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: „Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија“. После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности Светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти.“
У породици се памти и изузетна животна прича моје прабаке Петруше. Живела је са породицом сина првенца Ђила и снахе Гроздане. Гајиле су велико узајамно поштовање, живеле су у слози и помагале се, попут библијске приче о Ноемини и Рути. Петруша је имала тешку младост, у кући из које је потекла умирала су деца, њена браћа и сестре. Била је најстарије дете и веома је болно то преживљавала. Бог јој је оставио само једну млађу сестру. Како су остали без синова, родитељи су удали млађу кћи када је стасала, док су њу одлучили да задрже, да би водила рачуна о домаћинству. Упркос свему, била је ведрог духа, шаљива, насмејана, младолика, вредна, вешта у ткању и свим ручним радовима тог доба, ликом ситна и плава. Молила се Богу свакодневно. Прихватила је свој усуд, а уз свакодневне послове почела је да се занима за лековито биље. Родитељи су јој се упокојили када јој је било четрдесет година. Враћајући се са једног вашара запазио је Обрад Обренић, официр и барјактар црногорске војске, чувени јунак у том крају, који је остао удовац и имао само једну кћи, већ стасалу за удају.
Венчали су се убрзо и Бог им је подарио два сина и три кћери. Све их је отхранила и подигла, заједно са синовцем, о коме је преузела бригу када је, по рођењу, остао сироче. Остала је удовица када јој је најстарији син имао шеснаест година, али се храбро носила са свим животним недаћама. У временима када није било лекара, из околине су често због болести долазили код ње, знајући да се разуме у лековито биље. И бивало им је боље. Живела је преко сто година, да смо је и ми праунуци запамтили, ведру старицу и молитвеницу. Имала је око сто година када је први и једини пут отишла лекару. Ходајући по мраку спотакла се и повредила ногу. Требало је да остане у болници због прелома, али није имала стрпљења, тражила је да изађе. Мировала је у кући, док јој нога није зарасла и поново је ходала.
Поштовање, топлина и љубав коју су чланови велике породице гајили према овим старицама били су изузузетни. У Црној Гори су умели да кажу за чврсте жене, каквим су се показале, да су човек-жене. Такав су траг својим примером оставиле на потомство, да су у временима прогона вере, упркос свим претњама и одвраћањима, чланови тих добрим делом војничких, официрских породица одлазили у Острог на поклоњење Светом Василију Острошком. Мајка ми је причала да је после упокојења њене мајке Гроздане често осећала њено присуство и заштиту.
Како су ове скромне и вредне жене знале тајну коју сва савремена наука и медицина са свим својим достигнућима нису откриле до дана данашњег? Одговор је врло једноставан. Светитељи нам откривају тајне правог, духовног исцелитељства, док се у православним светињама чува традиција Христовог лечења већ две хиљаде година. Она се примењује и преноси свакоме ко може да чује и да прими, а благочестиви народ је носилац и заштитник културе која вековима доноси чудесне дарове.
