Била једном једна прелијепа дјевојка која је била тужна што је сама.
Момци су јој писали поруке на друштвеним мрежама јер нису имали други начин да јој се обрате, она је скриншоте тих порука избацивала на мрежу, љутила се на те момке и исмијавала их.
Сједила је кући чекајући принца на бијелом коњу који ће јој покуцати на врата.
Да је принц заиста покуцао вјероватно би се саблазнила и на друштвеној мрежи написала да јој је свраћао манијак.
Године су пролазиле, њена младост и љепота такође, поруке су престале да долазе, а недостајале су па је туга била још већа. Чекање принца никада није престало, мада је све мање било важно да буде принц.
Ласте су одлазиле и долазиле много пута, све док једном умјесто принца није покуцао просац што му се не може рећи не и који ће једном доћи по свакога од нас. На жалост о том просцу ни једна испрошена није могла писати по мрежама…
Извор: ФБ профил Милан Дулин Бован
