Недавно сам на друштвеним мрежама објавио белешку у којој сам рекао да су Христова смрт и васкрсење променили „бесмислени“ карактер смрти. Стога се ње хришћани више не морају бојати. Добио сам мало повратних реакција.
Шта је бесмислено у патњи и смрти?
Постоје два аспекта патње и смрти која се посебно чине бесмисленим.
Прва је патња најтежа, која као да нема сврхе: смрт детета је прво што падне на памет.
Друга је сама смрт: без обзира шта радимо у овом животу, долазимо до краја и враћамо се у прах.
Ова последња мисао је представљена на веома оштар начин и у књизи о Јову и у Књизи Проповедниковој. Краткоћа нашег постојања одувек се сматрала изазовом сваком трансцендентном значењу. Сврха је прогутана бесмисленошћу. Сигуран сам да је део одбијања који сам добио била реакција толико популарног „смајли“ православља које покушава да стави срећно лице на све на свету.
Овако површан и плитак третман патње заслужују презир који добија.
С друге стране, ниједан читалац овог блога ме никада није оптужио да олако третирам патњу и смрт. Заиста, у протеклој години, моје писање је чак описано као пуно „егзистенцијалног очаја“. Свакако се надам да јесте. Свето писмо, баш као код Јова и Проповедника, не зазире од понора бесмисленог страдања.
Исаија наводи нешто од парадокса са којим се верници суочавају:
„Глас говори: Вичи. И рече: Шта да вичем? Да је свако тело трава и све добро његово као цвет пољски./ Суши се трава, цвет опада кад дух Господњи дуне на њ; доиста је народ трава/ Суши се трава, цвет опада; али реч Бога нашег остаје довека.“ (Ис. 40:6-8) Бесмисленост нашег пролазног постојања доведена је у контраст са трансцендентном стварношћу Бога. Велики парадокс за вернике је питање какве везе једно од овога има са другим.
Да ли је трансцендентност Бога ништа друго до ругање ономе што јесмо? Да ли Његово ослобађање од патње и смрти не чини ништа више него што повећава нашу беду?
Они који на тај начин приступају овој мистерији (за које трансцендентност Бога обично не представља ништа друго до ли само идеју) разумљиво критикују хришћане због наших олаких изјава у вези са патњом и смрћу.
Ово је још више проблематично због разних облика хришћанства који маргинализују патњу и смрт. Они се третирају као казне, као патња коју заслужујемо. Хришћански живот постаје морална вежба и арена где само веровање доноси трајну награду. Понекад заслужујемо да нам се ругају. Али ово није класично хришћанство: то је верзија „на снижењу“ која веру своди на разгледницу и чини је подскупом америчког сна.
Проблем страдања и смрти, одсуство трансцендентног значења и постојања, само су срце хришћанске вере у њеном класичном облику. Хришћанство, правилно схваћено и подучено, не третира патњу и смрт као проблеме унутар нечег другог – они се виде као сам проблем нашег постојања и срце Јеванђеља. …
Међу најјаснијим објавама вере су: Христос васкрсе из мртвих/ Смрћу смрт порази/ И онима у гробу живот дарова.“ Христос не умире да би платио дуг за грех. Одакле Безгрешном дуг? Смрт и грех су синоними. Када православни кажу „грех“, ми мислимо на „смрт“ и све оно што она подразумева. Ми објављујемо да је Христос „смрћу смрт згазио“.
Ово би се могло поновити као „Христос је бесмисленом патњом и смрћу згазио бесмислену патњу и смрт“. Не поричемо да су патња и смрт бесмислене – заиста, то је инхерентни део проблема.
Наше учење је да је Бог у Христу осмислио бесмислице страдања и смрти, тако што их је испунио Собом (уп. 2Кор. 5,21). Патња и смрт више не стоје као апсурдни тријумф над постојањем, већ су сада и сами испуњени постојањем.
То је нешто што говоримо, не гледајући патњу и смрт. Ако погледамо директно у њих, видимо само патњу и смрт са свом њиховом бесмисленошћу. Али своју веру исповедамо гледајући на васкрсење Христово. Сам тај догађај је једини доказ да Смисао гази бесмисленост, да смрт гази смрт. Васкрсењем Христовим ове ствари су укинуте – међутим, та истина се види само изнутра. И у том тренутку наши разговори стају.
Не могу да се расправљам ни са ким ко види патњу на овом свету и проглашава је „бесмисленом“. Наравно да јесте. И не постоји ништа у тој патњи што је чини другачијом. Савремени прикази раја и пакла често личе на редукцију вере на разгледницу.
Расправе о рају и паклу као одговорима на патњу и смрт су као предлози Деда Мраза као решење за сиромаштво у свету. Наши разговори морају ићи дубље. Оно на шта се позивају речи „рај“ и „пакао“ нема никакве сличности са полупаганским пародијама присутним у јавном разговору. Оне имају значење само у контексту понора егзистенцијалног очаја. Христово васкрсење није аргумент: оно је стварност.
Као такво, не служи као логично решење за апсурдну природу патње и смрти. Само у јединству са том стварношћу можемо да видимо у патњи и смрти било шта друго осим потпуног бесмисла. То је, међутим, сама суштина наше вере.
Христос васкрсе, газећи бесмисао бесмисленошћу, испуњавајући га Собом, тако да се сам тај бесмисао поништава и постаје сам смисао.
Наравно, тешко је то ставити као налепницу задњег стакла аутомобила.
О аутору
Отац Стивен је свештеник Православне Цркве у Америци, пастор емеритус православне цркве Свете Ане у Оук Риџу, Тенеси, САД. Такође је аутор подкаст серијала Свугде Присутно и Слава Богу.
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2017/11/11/senselessness-suffering-death/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 02.04.2022.
