Од 12. јула 1936. до данас под своје окриље прихватио је много животињских јединки. – Ратна превирања оставила су велике трагове, али врт је кроз историју увек успевао да се извуче и стане на своје ноге
Београдски зоолошки врт, најстарији и највећи у Србији, прославио је свој 87. рођендан. Од маја 1935, када је Београдска општина донела одлуку о оснивању, и отварања 12. јула 1936. под покровитељством тадашњег градоначелника, индустријалца Владе Илића, до данас под своје окриље је прихватио много животињских врста и преживео и ратна и мирна стања.
‒ Поносно могу да кажем како је пре 87 година на данашњи дан Зоолошки врт први пут отворио своје капије суграђанима. Идеја да се он оснује је врло стара. Градски оци су много дуго о њој већали док се на крају није остварила, пошто је то на неки начин и показатељ да сте велики град, јер сви већи западни градови су у то време увелико имали своје зоолошке вртове. У ствари, сам показатељ зрелости друштва је начин на који се ми опходимо према животињама ‒ рекао је за наш лист биолог Кристијан Овари.
Први становници врта били су лавови, леопарди, бели и мрки медведи, вукови, макаки и мангабеј мајмуни, антилопе, биволи, муфлони, јелени, ждралови, пеликани, папагаји… Овари објашњава да је тада у Европи било навелико популарно имати менажерије где се излажу животиње. Идеја је онда била показати и Београђанима како је живи свет око нас чудноват и колико различитих животињских врста живи на планети и како су оне егзотичне. Сходно томе је збирка и опремљена. Врло брзо добила је концепт систематске збирке где се више сличних животиња групишу, па је тако рођен концепт, рецимо, птичјег града.
‒ Овог тренутка збирку чини око 200 различитих врста. Присталице смо тога да ако за нешто немамо адекватне услове, онда боље ту врсту не држати. Тако да се у неким тренуцима опростимо од неких врста, али с друге стране, прибављамо и нове, занимљиве, као што су патуљасти мунгоси који су последњи додатак збирци. Увек су разиграни, дневне су животиње и јако су породични па имамо пуно тога од њих да научимо ‒ наводи Овари.
‒ Муја је ту од самог оснивања врта. Пристигао је у Београд 1936. На сликама се види да је већ тад био поприлично величак. Значи, био је ту за отварање, преживео је силна бомбардовања, рушења и превирања друштвена свакојака, и даље је ту ‒ каже наш саговорник и додаје да овај алигатор редовно сваког лета излази у свој базен и још дозива женке.
Након Мује, најдуже је ту слоница Твиги.
‒ Насупрот веровању да је рођена 1973, нашли смо податке да се 1966. родила у Индији. У Европу је ушла под називом Сузан и била је у „Фламинго ленду”, који је две године након њеног доласка у Енглеску банкротирао. Има веома занимљиву причу где је све онда путовала и колико зоо-вртова је заменила. У Глазгову је боравила најкраће, свега шест месеци, где није могла да се прилагоди, па је била везана, што објашњава зашто је толико гунђава стара дама која не воли да јој се диригује ‒ шали се Овари и додаје да је код нас стигла 1990. и отад је матријархат у врту.
Када је формиран, врт је заузимао нешто више од три и по хектара, да би врло брзо био проширен на седам, а изградњом ресторана „Калемегданска тераса” и припајањем једног дела Доњег града, и на нешто више од 14 хектара. На тој површини је дочекао Други светски рат, током кога је два пута био бомбардован. Готово цео животињски фонд је уништен, површина се свела на око седам хектара, колико и данас заузима.
‒ Сва та превирања оставила су велике трагове, али врт је кроз историју увек успевао да се извуче и стане на своје ноге. И ето нас данас, 87 година касније и даље радимо нашу свету мисију и улогу сензибилизације становништва према потребама животиња ‒ говори Овари.
Додаје да врт ради на томе да појача добробит животиња, али је данас исто тако битан и у улози образовања своје публике и све чешће и све више је промотор заштитне средине. У сарадњи са министарством и Заводом за заштиту животне средине врши и збрињавање дивљих животиња, наше домаће аутохтоне фауне. Када се рехабилитација заврши, те животиње се враћају назад у природу. У просеку се сваке године спасе око 200 јединки, углавном птица, највише сова и ветрушки, неретко корњаче, а дешава се и заплена мајмуна, звери…
Због великих врућина није било посебног рођенданског програма, али врт у оквиру својих регуларних активности увек има доста занимљивости. Тако се дан уочи Петровдана десио прави беби-бум.
‒ Имали смо невероватну комбинацију. Истог дана се родила и беба ламе, и беба алпаке, и две бебе хијене, и четири патуљаста мунгоса. Бебе мунгоса се још не могу видети јер их мама љубоморно чува, али се њихова старија браћа и сека напокон играју у испусту па смо срећни јер је то један од наших најмлађих, најмањих и највеселијих испуста ‒ наводи Овари.
Сви директори од оснивања
Од оснивања врта до највероватније почетка Другог светског рата на месту директора налазио се инжењер Александар Крстић. Ту функцију је преузео и до 1944. године обављао Миодраг Савковић, први послератни директор био је Анте Тадић, а затим су се сменили Милорад Лазаревић, Милорад Меденица и Радивоје Тричковић. Директор са најдужим мандатом био је Вук Бојовић ‒ од 1. маја 1986. па до смрти у септембру 2014. Сада се на тој функцији налази Србољуб Алексић.Антрфиле 2
Ипак мета 1941.
Како је говорила Дана Савковић Глигорић, ћерка некадашњег директора Миодрага Савковића, приликом бомбардовања 1941. станари околних зграда веровали су да врт неће бити мета и похрлили да у њему нађу уточиште. Нажалост, бомбе су падале и на њега и изгинуло је много људи нарочито у пећини у којој су данас склоништа за зебре и антилопе. Дана је била сведок како многе животиње, погођене бомбама, лете у ваздух, а у памћење јој се урезала слика слона разнетог на комаде. Доста животиња је том приликом побегло и оне које су представљале опасност по околину морале су бити поубијане.
Политика
