Горд човек је неизбежно лицемер. Горд човек не жели да буде онакав какав јесте, већ онакав какав би волео да буде, а није. Њега више од свега занима шта о њему мисле други, шта јавно говоре о њему, а шта тајно мисле о њему. Он више од свега жели да сви о њему имају ако не најбоље, а оно макар што боље мишљење. Када је незадовољан мишљењем других он почиње да „кључа“ у себи, али се труди да на сваки начин то прикрије. Горд човек „осмехом“ и „шалом“ прикрива свој гнев. Свако се од нас срео са таквим „осмехом“. Неки од нас су се и само много пута у животу осмехнули другима таквим „осмехом“. То је онај „осмех“ када би да згромиш другог човека, а „осмехнеш“ му се, да не би показао како владаш ситуацијом. У теби све кипи од гнева, а ти се по сваку цену трудиш да то не покажеш, да не би покварио свој „имиџ“, добро мишљење других о себи.
Гордост је зато чуварка грехова у нама: она одржава греховни status quo у нама. Гордост чува наше грехе: зато се горд човек никад не каје за своје грешке, јер никад и не признаје да је учинио икакву грешку. Он нема потребе за покајањем, јер сматра да све што чини, чини добро и боље од других.
Уз то, гордост је извор немислосрдности, окрутности према другима. Горд човек нема милости према ближњима, он није способан да састрадава са било коме, њега други уопште не занимају , јер је он средиште сопственог свемира. без упорне и неодступне подвижничке борбе против гордости и њених „копилади“ – гнева, некајања за своје грехе и окрутности према ближњима нема духовног исцељења душе, нема исправљања свог живота, нема хођења путем спасења.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
