Смирење је познање и исповедање одлучујућег дејства благодати и милосрђа Божијег у свему. Човек се смирава када, у вери и нади, исповеда да је Бог милосрдан и силно излива Своју благодат на читав свет и све љубављу покрива наше немоћи и слабости, да нас Благодатно подржава и промишља о нашем спасењу. То и јесте смирено схватити да у животу не можемо све сами, да не зависи све од нас, већ да све, пре свега, зависи од Бога Спаситеља.
Често код свештеника дође верник и каже: „Шта да радим са својим дететом“ и свештеник одговара: „Уради то и то, и помоли се, чедо моје, да Бог твог сина покрије благодаћу Својом!“ А верник наставља: „Да, свакако ћу се помолити, али реците ми шта још да урадим да помогнем свом детету!“
Човек који тако говори верује, у ствари, да су његови људски поступци оно што ће спасити његово дете, свештеник га саветује да су молитва и помоћ Божија најважнији, а верник тај савет фактички одбацује, сматрајући га небитним.
Ми сматрамо да су наши поступци оно најважније у животу, оно што одређује ток догађаја. Тако мислимо зато што немамо довољно вере у Бога, Промислитеља и Спаситеља, већ се уздамо искључиво у себе, своју памет и снагу. Међутим, сва наша дела не вреде ништа и немају никаквог учинка уколико их не оснажи и не запечати благодат Божија.
Када тога постанемо свесни, онда ћемо схватити колико је, у ствари, моћна молитва Богу, а колико су слаба сва наша размишљања, дела и постигнућа. Тада ћемо стећи унутарњи мир и моћи ћемо да кажемо: „Учинио сам шта сам могао, а преблаги Бог нека испуни све остало!“
Духовни живот у свету без Христа
