Ми се данас фокусирамо на потребу за Оваплоћењем, разлоге зашто је Логос постао тело, а наша размишљања су црпљена из списа Светог Атанасија Великог, можда једног од најзначајнијих међу свим Оцима.
Свети Атанасије Александријски присуствовао је Првом Васељенском Сабору, који је цар Константин сазвао у граду Никеји 325. године нове ере. Тадашњи ђакон, а притом млад ђакон, Атанасије ће у догледно време наследити свог епископа, славног Александра Александријског, познатог по супротстављању Аријевим следбеницима. Свети Атанасије ће стећи славу својим унапређењем Никејског сабора, и док је и сам био контроверзна личност у неким аспектима, свети Атанасије ће постати једна од најомиљенијих личности у читавој историји Цркве.
Његови списи су бројни и често су сложени и густи, носећи знаке замршених контроверзи са којима је имао посла. Па ипак, усред такве густине су тренуци изузетне лепоте, а неки од његових текстова на јединствен начин говоре о личности Христа, оваплоћеног у свету, Спаситеља човечанства.
Свети Атанасије размишља не само о томе шта је значило и значи да је Син постао човек, већ и о разлозима због којих се то догодило.
Шта је мотивисало Бога да делује на тако чудесан начин?
Одговор лежи у самој чињеници стварања. За светог Атанасија, Бог делује зато што твар коју је начинио по свом лику страда. Из свог чувеног кратког текста, који је на свој начин, велика визија читавог светоотачког подухвата, свети Атанасије пише следеће, постављено у низу упитних питања:
Шта је Бог требао учинити? Да ли је могао да пристане на то да је човек преварен од ђавола и да изгуби знање о Богу, али ако јесте, каква би била корист од тога што је створен по угледу на Божју слику? Боље је бити створен несловесним створењем, него бити створен словесним, а онда живети животом бесловесних створења. Или каква је корист Богу ако га људи, његова створења, не поштују? Шта је онда Бог требало да уради? Свакако да обнови стање по лику, а како би се то могло догодити осим доласком Спаситеља нашег Исуса Христа, самог лика Божијег.
Тај одломак је извучен из 13. поглавља De Incarnatione Светог Атанасија, или на српском О оваплоћењу речи.
Шта је Бог требао учинити?
„Онај, који је обликовао човечанство по свом лику, видео је како човечанство пропада. Као што Атанасије пише на другом месту у De Incarnatione „он је био сведок дехуманизације својих људских створења“. Налазимо да свети Атанасије у управо цитираном одломку каже да би било боље да човечанство никада није створено по лику, него да је по том лику и да живи ван њега, мимо њега.
Опет, и опет, у овој малој расправи, свети Атанасије пита: „Шта је Бог требало да уради?“
Да ли би Он једноставно могао да стоји и посматра? Да ли је могао да буде сведок уништења онога што су Његове сопствене руке створиле? И наравно, сваки пут када се такво питање постави, његова реторичка природа јасно одјекне. Наравно, Бог није могао да поступи на овај начин.
Јасно је да би Бог деловао, не зато што је био везан нужношћу да треба да делује.
Ово није поента реторичких питања светог Атанасија. Напротив, да не постоји начин да божанска љубав издржи такво уништење онога што је љубав произвела, нема начина да љубећи, стваралачки Бог једноставно напусти предмет своје стваралачке љубави.
И тако, Бог делује.
Питање је онда, како?
Како да поступи пред таквом дехуманизацијом човека?
Зар Он није могао једноставно да делује одозго, као наредба, један покрет, опраштајући човечанству, и тако га обнављајући? Овде одговор долази питањем да ли је ово, у ствари, исправно питање.
Да ли је једноставно опраштање човечанству све што је потребно за обнављање ове посебне сломљености?
У свом тексту Против аријанаца у другом тому, свети Атанасије поставља управо ово питање, и примећује колико је смисленије и прикладније било да Бог поступи другачије. Смисленост онога што се заиста догодило, каже свети Атанасије, може се видети на овај начин:
Да је Бог само проговорио и да је клетва била поништена, дошло би до приказа моћи Онога који је изрекао заповест, али би човек само био враћен у стање Адама пре његовог греха, примајући благодат споља и немајући је сједињену са телом. Јер то је било стање човека када је био смештен у рај.
Можда је био у горем стању јер је научио да греши. Тада би, у таквом стању, могао бити поново заведен од змије, а онда би опет постојала потреба да Бог заповеди и поништи клетву, и то би трајало у недоглед. (Contra Arianos, књига 2, поглавље 68).
Једноставно опраштање човечанству није био пун опсег Божјег дела.
Да ли је само требало да опрости и врати човека у стање послушности? Човечанство је могло бити благословено неко време, али се исти губитак могао поново десити. Примање благодати би било споља, човечанство би поново посустало, поново би пало, и бесконачно би се понављао циклус, при чему се људско створење обнавља, а ипак отпада.
Спољашња милост и спољашње искупљење, ма колико љубавне природе, не осигуравају оно што се тражи.
И тако, Бог делује јединствено.
Човечанство се обнавља, не споља, већ изнутра. Бог улази у само своје створење, и тиме улази, обнавља и изграђује, нудећи благодат изнутра, а не споља. То је сама суштина онога што се тако често назива обожењем или теозом.
Бог везује човечанство за Себе. Обновљено створење није оно на коме Бог сија, већ у коме Бог мења и преображава. У можда једном од најпознатијих одломака Светог Атанасија он примећује:
Реч је постала човеком, да би човек могао постао божанским. Он се показао кроз тело, да бисмо примили знање о невидљивом Оцу. Поднео је увреду од људских руку, да бисмо наследили бесмртност. У Себи Он није претрпео никакву повреду, будући да је непроходан и бесмртан и сама Реч Божија. Али у Својој непроходности, Он је чувао и спасавао страдалника, ради кога је поднео овај третман (Из чувене 54. главе Св. Атанасија De Incarnatione).
Бог постаје човек да би човек постао Бог.
Одговор на дехуманизацију Његовог створења је теантропизација Сина, Њега.
Бог постаје оно што је болесно.
Јер Бог, у Његовој благодати, у Својој вечности, не може бити побеђен.
Дакле, узимајући слабо створење у свој живот, човек наслеђује Божју бесмртност.
Оно што је Синовљево, постаје власништво створења.
Бог постаје човек да би човек постао Бог.
Повремено постоји забринутост од стране разних читалаца због језика који користи свети Атанасије, као и од многих других који говоре о обожењу у патристичком корпусу. Није ли погрешно говорити о томе да човечанство постаје Бог? Зар у овоме нема нечег богохулног?
Па ипак, оно што је сасвим јасно, када се чита De Incarnatione у целини јесте да Атанасије, као и остали оци Цркве, не говори о томе да постане други Бог, да постане једнак Богу, већ говори о човечанству везаном за Божји живот.
Није довољно да Бог једноставно подари неке благослове људском створењу. Ово може бити благодатно, али као што је Атанасије рекао, ако је таква спољашња благодат оно што лечи човечанство, онда то исцељење никада не може бити потпуно, никада неће бити вечно. На крају ће се изгубити, отрести, а пад ће трајати бесконачно.
Али ако се човечанство увуче у Бога, тако да се Божији сопствени живот спозна, доживи и живи кроз тело и кости створења, тада снага оваплоћеног Христа постаје снага људске личности.
Победа над смрћу Исуса Христа постаје мој победа над смрћу.
Његово ускрснуће, немогућност смрти да Га свеже у гробу, постаје обећање мог сопственог искупљења, мог сопственог превазилажења окова мог греха.
Не зато што ја имам моћ да то учиним, већ зато што је у очовечењу Бог привукао моје ослабљене удове у своје.
Бог постаје човек, да би човек постао Бог.
Ово је увид Светог Атанасија, једног од великих гласова из ране Цркве, оца Никеје.
Нека имамо његов благослов, сада и у свако доба.
ИЗВОР: https://www.ancientfaith.com/podcasts/holyfathers/st_athanasius_what_was_god_to_do#h[]
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 04.07.2022.
