„Који је смисао нашег живота, који је смисао живота свих живих бића уопште? Знати одговор на ово питање значи бити религиозан. Питаш: Има ли уопште каквог смисла поставити такво питање? Одговарам: Ко свој властити живот и живот својих ближњих сматра бесмисленим, тај не само да је несретан већ једва да је способан за живот.“
„Прожет сам чврстим уверењем да никаква богатства света не могу унапредити човечанство, па чак ако су у руци и човеку који тежи томе циљу. Само пример великих и правих личности може водити до племенитих дела и схватања. Новац само привлачи користољубље и одводи неодољиво увек према злоупотреби. Може ли ко себи замислити Мојсија, Исуса или Гандија опскрбљеног новчаником Карнегија?“
„Како ли је чудна ситуација нас смртника? Свако је овде у краткој посети. Не зна зашто, али каткад верује да то осећа. С гледишта свакодневног живота, без дубљег размишљања, зна се пак: човек је ту за друге људе – у првом реду за оне од чијег осмеха и добробити потпуно зависи његова властита срећа, а онда и за оне многе непознате с чијом нас судбином повезује пупчана врпца саосећања. Свакога дана тако безброј пута помислим како мој вањски и унутрашњи живот почива на раду садашњих и већ умрлих људи, да се морам напрегнути и давати истом мером како сам примао и како још примам. Осећам потребу да будем с малим задовољан па ме често притишће савест да изискујем од мојих ближњих више рада неголи је потребно. За друштвене класне разлике осећам да нису оправдане те да се, на концу конца, заснивају на сили. Верујем такође да једноставан и скроман вањски живот свакоме чини добро, за тело и за дух.
Нипошто не верујем у слободу човека у филозофском смислу. Свако делује не само због спољње присиле већ и по мери своје унутрашње нужности. Шопенхауерова изрека: Неки човек може, додуше, чинити шта хоће, али не и хтети шта хоће, животно ме испуњавала од моје младости и увек ми код погледа и трпљења окрутности живота беше утеха и неисцрпно врело трпељивости. Ова свест на угодан начин ублажава лако парализирајући осећај одговорности те делује тако да сами себе и друге не узимамо превише озбиљно; она води до схватања живота које нарочито хумору даје право на постојање.
С објективног становишта увек ми је изгледало бесмислено питати се о смислу или сврхи властитог постојања и постојања свих створења. Па ипак, истина је такођер да сваки човек има неке идеале који га усмеравају у његовим стремљењима. У том ми смислу уживање и срећа нису никад били сами себи сврха( ту етичку основицу ја такођер зовем и идеалом свињског крда). Моји идеали, који су ми обасјавали пут и увек ме изнова испуњавали радосном вољом за животом, беху доброта, лепота и истина. Без осећаја слагања с истомишљеницима, без бављења с циљевима, вечито недостижним, на подручју уметности и научног истраживања, живот би ми изгледао испразан. Банални циљеви људских стремљења: поседовање, вањски сјај и успех беху ми мрски већ од најмлађих година.
С мојим готово страственим саосећањем за друштвену правду и друштвену дужност стајао је увек у чудној супротности изразит недостатак потребе непосредног везивања с људима и људским друштвима. Ја сам прави вук самотњак који ни држави ни отаџбини ни кругу пријатеља пак чак ни ужој породици није никада припадао пуним срцем већ је према свим тим везама имао никад превладан осећај отуђености и потребе за смоћом, осећај који у познијим годинама све више јача. Осећају се врло оштро, али без жаљења, границе разумевања и сагласја с другим људима. Такав човек губи, додуше, један део безазлености и безбрижности, али је заузврат веома независтан о мишљењу, навикама и судовима својих ближњих те не долази у искушење да своју равнотежу постави на тако несолидне основе.
Мој политички идеал је демократски. Свако треба као особа бити поштован, а нико проглашен за божанство. Иронија је судбине да су други људи показивали према мени и превише дивљења и поштовања, све без моје кривице и без моје намере. Можда је то произилазило из неиспуниве жеље многих људи да схвате оно неколико мисли до којих сам надошао на свом непрекидном мисаоном борилишту. Познато ми је, додуше, врло добро да је за постизање једног организаторског циља потребно да неко мисли, одлучије и сноси одговорност. Али следбеници вође морају сами бирати вођу, а не да буду на то присиљени. Аутократски системи принуде, према мом уверењу, врло брзо се дегенеришу. Јер, сила привлачи увек морално мање вредне људе, а сматрам да постоји неписано правило да генијални тирани имају за наследнике лопове. Због тог разлога сам увек био жестоки противник поретка какве данас(око 1930.-е) доживљавамо у Италији и Русији. То што се у Европи понегде дискредитовао демократски облик томе није крива само демократска основна замисао већ недостатак стабилности владајућих врхова и безличан карактер избора.Но верујем да су САД што се тога тиче добро погодиле: оне имају наиме председника изабраног на довољно дуго раздобље, председника који има довољно власти да буде стварни носилац одговорности. С друге стране, ценим у нашем државном животу све већу бригу за људе у случају болести и невоља. Ја државу не сматрам нечим стварно вредним у људском животу; вредност је стваралачки и осећајан појединац, личност. Само она ствара племенитост и узвишеност док је крдо као такво тупих мисли и осећања.
Кад сам већ код тог предмета да кажем и коју реч о најгорем изроду живота крда, о мени омрзнутој војсци. Кад је неко у стању са задовољством марширати стројевим кораком, ја га већ презирем; велики је мозак добио забуном, јер за то би му била потпуно довољна и кичмена мождина. Та цивилизацијска срамота звана војска морала би нестати што је могуће пре. Јунаштво по наредби, бесмислено насиље и слепо родољубље, како ја то све силно мрзим, како ми је рат мрзак и низак; пре бих се дао сасећи на комаде неголи суделовати у том бедном чину. Ипак, имам о човечанству толико добро мишљење да верујем да би ова авет одавно нестала с лица Земље да се здрав дух народа систематски не корумпира путем школе и новина због интереса пословних и политичких кругова.
Најлепше што можемо доживети је оно што је тајанствено. То је темељни осећај који стоји у заметку сваке уметности и науке. Ко га не позна, ко се не може више чудити, ко се не може више дивити, тај је готово мртав, а његово око угашено. Доживљавање тајанственога – па макар и с примесом страха – створио је религију. Спознаја да постоји нешто што нам је недохватљиво, приказања најдубљег ума и најсјајније лепоте која су нашем разуму приступачна само у најједноставнијим облицима, та спознаја и осећај чине праву религиозност; у том смислу, и само у том, ја спадам у најдубље религиозне људе. Али Бога, који производе свог стварања награђује и кажњава текоји уопштено исказује вољу налик оној коју ми доживљавамо на себи самима, таквог Бога ја себи не могу представити.А ни биће које би наџивело своју телесну смрт ја себи не могу замислити; неки људи слаба духа хране се таквим мислима због страха или смешног егоизма. Мени је довољна мистерија вечности живота и свести и наслућивање о чудесној грађи постојања као и одано стремљење према схватању макар и сасвим сићушног дела разумности која се изражава у природи.“
„Права вредност људског бића у првом реду је одређена тиме колико и у ком смислу се ослободио свог Ја.“
„Бацимо сад поглед на време у којем живимо! Како је сада са заједницом, како с појединцем? Густоћа становништва у цивилизованим земљама необично је велика упоредимо ли је с ранијим добима; Европа има данас отприлике( око 1934) трипут више људи него пре сто година. Но број водећих личности несразмерно је опао. Само је мали број људи масама познат по свом креативном деловању. Организација је у великој мери заменила велике личности, посебно на подручју технике, али и у врло великој мери на пољу науке.
Недостатак индивидуалности нарочито се осећа на подручју уметности. Сликарство и музика су јасно дегенерисани и готово су потпуно изгубили резонанцу у народу. У политици не само да недостају праве вође него су духовна самосталност и осећај правде код грађана пали на ниске гране. Демократска, парламентарна организација, којој је таква самосталност предуслов, доспела је на многим местима у потешкоће; настале су диктатуре које се подносе, јер осећај достојанства и право појединца нису више довољно живи. Гомилу која не мисли могу новине у било којој земљи за две недеље довести у стање таквог беса и узбуђења да су људи спремни обући војне униформе, убијати и дати се убијати за нечасне циљеве групе за то заинтересоване. Војну обавезу сматрам најсрамотнијим симптомом недостатка личног достојанства од којег пати наше културно човечанство. Због тога не недостаје пророка који проричу нашој култури скорашњи слом. Не спадам међу те песимисте већ верујем у једну бољу будућност.“
„Како даље напредује духовни развитак човечанства, тако ми изгледа сигурније да пут истинске религиозности не иде кроз страх живота и страх смрти и слепу веру већ кроз тежњу према рационалном знању. У том смислу сматрам да свештеник мора постати учитељ, жели ли правилно поступати у својој узвишеној образовној мисији.“
„Појединац осећа ништавност људских жеља и циљева те узвишеност и чудесан ред који му се разоткрива у природи и у свету мисли. Он осећа лично постојање као неку врсту заточеништва те жели доживети свемир као јединствену важну целину. Зачеци космичке религијске осећајности већ се појављују на раном степену развоја, на пример у Псалмима Давида као и код неких Пророка. Још више елемената космичке религиозности садржи будизам, што су нам лепо објаснили дивни Шопенхауерови списи. Духовни генији свих доба одликовали су се том врстом религиозног осећаја у којем не постоји догма и нема Бога у обличју човека; стога не постоји ни црква која би своје учење заснивала на том осећају… Мени се чини да је најважнији задатак уметности и науке буђење тог осећаја и одржавање га живим међу онима који су га у стању примити.“
Посвета Махатми Гандију: „Вођа свог народа којег није подржавала ни једна спољна власт; политичар чији успех не почива на снази ни на владању техничким справама већ једноставно на уверавајућој снази властите личности; борац-победник који је увек презирао употребу силе; човек мудрости и благости наоружан одлучном доследношћу, који је све своје снаге посветио усправљању свог народа и побољшању његове судбине; човек који се суровостима Европе супротставио достојанством једноставног људског бића и на тај начин увек побеђивао. Касније генерације једва да ће можда и поверовати да је неко попут њега, од крви и меса, ходао земљом.“
Посвета Џорџу Бернарду Шоу: „Врло је мало људи који су довољно самостални да виде слабости и глупости својих савременика, а да сами тиме не буду заражени. А и ти ретки усамљеници обично изгубе брзо храброст да делују у смеру оздрављења кад се суоче с људском немилосрдношћу и тврдоглавошћу. Само је врло мало оних којима је дано да очарају своју генерацију финим хумором и љупкошћу те да пред њом држе огледало на уметнички начин, не дотичући никога лично. Данас поздрављам с искреним осећајем врхунског мајстора ове врсте, који нас је све одушевио и – образовао.“
„Наше је доба богато инвентивним мислима, изумима који би могли знатно олакшати наш живот. Прелазимо океане уз помоћ снаге машина, а ту снагу користимо и за то да ослободимо човечанство од исцрпљујућег физичког рада. Научили смо летети, а у стању смо слати поруке( упитању је 1939. година) помоћу електричних таласа без потешкоћа преко читавог света.
Ипак, производња и расподела добара сасвим је неорганизована, тако да свако мора живети у страху да не буде одстрањен из економског циклуса, трпећи тако од недостатка свега. Надаље, људи који живе у разним земљама убијају једни друге у одређеним временским размацима па зато свако ко мисли о будућности мора живети у страху и терору. То је проузроковано чињеницом да су знање и особине људских маса неупоредиво ниже од знања и особина малог броја оних који стварају нешто вредно за заједницу.
Надам се да ће потомци прочитати ове реченице с осећајем поноса и оправдане надмоћи.“
Велики геније и још већи човек – Алберт Ајнштајн, напустио је овоземаљски живот и свет 1955. године, након ужаса два светска рата и поражавајуће чињенице коју је једном приликом и сам изрекао, одговарајући шеретски на питање: шта сматрате бесконачним? Космос и људску глупост, али за ово прво нисам сигуран!
kultivisise.rs
