Из небића мрклог призвао си све,
и прстима Својим извајао твар,
дунуо си живот земаљскоме праху,
починувш од дела у седмити дан.
Док небески дуси зракокрило лаки,
Трисвајтују песму радосно ти поју,
Свет, Свет, Свет си Створитељу,
Небоземље прославља величину Твоју.
Ни устанак гордог архангела првог,
ни човеков угриз јабуке, проклети,
ни распеће Сина ни ругање Церкви,
не могоше Твоју љубав нам отети.
Твој поглед је миран, Твоје око благо,
и када те руже и када те хвале,
Твоја је суштина недосежна тајна,
за створења Твоја велика и бајна.
Но срце је Твоје бескрајно широко,
и топлином зрачи целом васионом,
кроз Светлости зраке, Ти се нама дајеш,
док из језгра Свога свим људима сјајеш.
Ти си љубав вечна која добро твори,
и кроз Сина Свога свим слугама шаље,
у Духу си Светом Церкви све пружио,
и народе земне у љубав садружио.
Литургије Свете и Тајинства сила,
просветљују наше душе и телеса,
сапричасник Бога постао је човек,
кроз Свештени Путир пречистих Небеса.
Кликћу Твоји тићи по рајскоме шару,
радују се душе свих за Тебе палих,
Ти си наша радост, Ти слобода ништих,
Ти наш си славопој, у Судњему Дану.
