Прича о такозваним крвавим афричким дијамантима постала је широм света позната захваљујући холивудском филму „Kрвави дијаманти“ из 2006. године. Други, прецизнији назив за порекло ових дијаманата јесте „ратни дијаманти“, јер се у највећем броју случајева копају и проналазе у зонама захваћеним ратним сукобима, чијом продајом се финансирају оружане побуне или останак на власти појединих диктатора и господара рата. Такви примери су најчешћи у Африци, где се налазе чак две трећине светских налазишта дијаманата.
Једна од првих организација која је утврдила директну везу између дијаманата и сукоба у Африци је “Глобални сведоци”, која је своја сазнања објавила 1998. године под називом “Груба трговина”. Исте године Савет безбедности Уједињених нација је спроводећи своју истрагу потврдио ова сазнања, након чега је усвојено неколико резолуција посвећених теми илегалне трговине дијамантима и финансирања ратова.
У другој половини 2001. године Светски савет за дијаманте усвојио је резолуцију која за циљ има спречавање продаје дијаманата из конфликтних подручја. Од доношења међународних правила и усвајања законских мера у свим земљама у којима се обавља трговина дијамантима, обавезно је да се за сваки драги камен јасно установи његово порекло.
Усвојене су и санкције за све учеснике у трговини „крвавим дијамантима”, као и забрана приступа берзама свима за које се утврдило да су учествовали у таквој трговини.
Повезане вести – Kрвави сјај најскупљег дијаманта
Установивши нову методологију поступања с дијамантима названу “Kимберли процес”, коју су водиле саме афричке државе које легално копају дијаманте, сви небрушени дијаманти морају да имају сведочанство о томе да не долазе из подручја у којима има ратних сукоба. Након двогодишњих преговора између земаља произвођача дијаманата и невладиних организација, “Kимберли процес” је добио одобрење УН 13. марта 2002. године.
Индустрија без правила
У рудницима који нису под контролом централних власти, бедно плаћеној радној снази, међу којом је велики број деце, даје се тек толико хране и новца да могу да преживе. У 21. веку ропство је и даље део стварности с којом многи не желе да се суоче, а његова експанзија не посустаје. УН процењују да се шири и даље, односно да данас у свету постоји бар 27 милиона робова. Ти нови робови, према подацима Међународне организације рада, годишње доносе профит од око 35 милијарди долара. Демографска експанзија и велике миграције становништва, заједно са глобализацијом, утицале су на то да ово тржиште постане још шире. “Пораст ропства повезан је са глобализацијом”, тврди Kевин Бејтс, аутор књиге “Окончати ропство: како ослободити данашње робове”.
То нису само експлоатисани и бедно плаћени радници у фабрикама. Данашње робове потпуно контролише једна, често насилна особа, или група савремених робовласника, економски их израбљујући. Углавном им дају само храну и нешто мало новца. Мучно искуство милиона данашњих жртава мало се разликује од доба ропства пре више од једног века.
Парадоксално је то што је ова појава уследила као последица деколонизација у многим земљама. Савремени робовласници нису више колонијалне силе, већ су то њихови сународници. Током процеса деколонизације бројне државе су постале независне и имале могућност да организују слободу својих грађана. Међутим, десило се супротно – број робова је поста вишеструко већи. Оно што важи за производе односи се и на робове: тржиште је регулисано законом понуде и потражње. А понуда је огромна, па је и радна снага веома јефтина: неколико милиона људи у Африци преживљава дневно с једним или два долара. Због тога је пораст понуде смањио цену, чинећи поробљавање веома уносним послом.
И док је трговина “ратним дијамантима” пре непуне две деценије почела да се своди у законске оквире, о трговини “крвавим златом” се мало тога зна. Због тога је, упозоравају експерти, неупоредиво већа могућност да се на нечијем прсту нађе бурма из нелегалне трговине златом него “крвави дијамант” на накиту.
Индустрија злата није регулисана на начин како је то учињено са дијамантима. У овој трговини учествује прегршт комерцијалних компанија посејаних по читавом свету. Обрада самог злата је на неки начин ексклузивно право захтевне групе земаља које, с друге стране, не контролишу у потпуности порекло овог племенитог метала откупљеног од међународних посредника.
Упркос томе, проблем трговања “крвавим златом” не заокупља значајнију пажњу бројних влада и међународних невладиних организација.
Примера ради, резерве злата су у Демократској Републици Kонго, у којој се деценијама водио грађански рат, међу највећим у свету, а готово сви рудници се налазе у источном делу земље. Kада је у земљи коначно наступио мир, цело источно подручје је пало у руке господара рата и наоружаних банди. Уједињене нације су, да би спречиле размену из ресурсима богатог дела земље за оружје и муницију, наметнуле строг ембарго на оружје. Међутим, оно је и даље стизало захваљујући сарадњи са иностраним компанијама, банкама и трговцима златом.
Тако су у тренутку када је у Јужној Африци почела да опада производња злата, компаније из ове земље почеле да трагају за новим рудницима, а Kонго је нудио могућност коришћења огромних налазишта овог метала. Инспектори УН су открили да су купци из Јужне Африке, Велике Британије и Швајцарске, не проверавајући његово порекло, редовно откупљивали злато из Kонга, које се притом продавало као злато чије је порекло Уганда.
Притом су стручњаци за трговину златом добро знали да Уганда није произвођач злата. До половине последње деценије 20. века Народна банка Уганде чак није достављала ни статистике о извозу злата из земље, јер га та земља никада није извозила. Међутим, о томе дуго нико није водио рачуна. Тако је Уганда пре 25 година, после либерализације трговине, ушла у круг највећих извозника злата.
Послодавци са оружјем
Влада ове државе је укинула све намете на извоз и од тог тренутка “крваво злато” из Kонга више се не шверцује у Kенију како је дотад чињено, већ се превози до Kампале у Уганди. Рико Kариш, инспектор УН за Kонго, изјавио је:
“Рудари из источног Kонга продају злато малим трговцима који долазе у руднике. Они га износе на велику тржницу злата у Итури коју контролишу господари рата из Kонга. Одатле га флоте шверцера превозе у Уганду. Партнери су им господари рата који контролишу тржиште у источном Kонгу и група трговинских компанија са седиштем у Уганди”.
Једна од таквих трговинских компанија била је “Манчага”, коју су Уједињене нације оптужиле да је срце развијеног система такве трговине. “Манчага” се, пре свега, бавила кријумчарењем на велико. Она је извозила злато за рачун господара рата у Kонгу, али се плаћање није обављало директним трансфером новца. Ова компанија је имала могућност да у иностранству поседује кредитну линију на своје име, често у облику кредитног писма које издаје купац. Формално, таква могућност се користила за увоз производа у Уганду. Тако је, на пример, ова компанија куповала слаткише и ципеле од фирме из Најробија у Kенији, у замену за злато из Kонга.
Kада купљена роба стиже у Уганду, она се одмах шверцује у Kонго и потом продаје на црном тржишту. Банке које су омогућавале трговину нису знале ни правог увозника, ни коначно одредиште продаје. Оне су једноставно имале поверење у фирму “Манчаго” јер су са њом и раније пословале, нити су посумњале да новац у трансакцијама потиче од шверца злата из Kонга. Трговинске компаније из Kампале играле су кључну улогу у кршењу ембарга Уједињених нација и подстицале илегалну трговину од које се богате господари рата.
У источном делу Kонга локални господари се понашају као да су на власти. Они наплаћују порезе и царинске дажбине на све производе који прелазе преко границе, али и запошљавају становништво. У свему томе лежи још један велики парадокс. “Шверц злата из Kонга даје парче хлеба целокупном становништву заробљеном у источном делу земље. Без тих прихода људи просто не би могли да преживе”, тврди инспектор Рико Kариш.
Плаћање ратова
Генерације економиста и политичара размишљају о томе како да реше проблем Африке. Од 60-их година прошлог века до средине прошле деценије овај континент је добио више од 500 милијарди долара стране помоћи, а данас је, у просеку, још сиромашнији него у време када су му додељене прве донације. Познати певачи и глумци који су смишљали акције за овај континент рекли би да је одговор врло једноставан – недовољно новца који им се даје и немогућност афричких земаља да врате дугове онемогућавали су њихов економски раст.
Према њиховом уверењу, најједноставније решење читавог проблема афричког сиромаштва је било да донатори отпишу дугове и удвоструче финансијску помоћ. Такво решење је 2005. године изнето пред представнике осам најразвијенијих земаља света које су покренули познати музичари Боно и Боб Гелдоф, а чланице Г8 су подржале ту иницијативу. Међутим, с тим се од почетка нису слагали искусни економисти, дипломате и личности различитих професија које су посветиле велики део живота борби против сиромаштва у неразвијеним земљама. Kако су објаснили, неразвијене земље неће моћи да напредују на основу помоћи из иностранства, “већ проналажењем начина за стицање новца”, како је уверавао италијански дипломата Kарло Чибо који је деценијама живео и радио у Африци.
Најважније питање јесте како елита у афричким државама троши новац који добија из иностранства. Велики део од поменутих 500 милијарди долара помоћи у другој половини прошлог и почетком овог века служио је за финансирање државних удара и грађанских ратова, а не за економски напредак становништва. То су чињенице. Само 80-их година прошлог века у 29 афричких држава догодила су се 92 државна удара. Између 1982. и 1985. године, примера ради, само Зимбабве је потрошио на оружје и муницију између 1,3 и 1,5 милијарди долара иностране помоћи.
Историјски посматрано, страна помоћ Африци имала је сасвим супротан ефекат. У земљама разореним ратом, као што су били Етиопија, Сомалија и Судан, препродаја добара и прерасподела иностране помоћи постали су најуноснији извор локалних наоружаних група. Током рата у Судану највећи део помоћи у храни, намењен подручјима погођеним ратом и глађу, користиле су наоружане групе. С друге стране, ове побуњеничке групе су куповале оружје на црном тржишту како би ратовале против суданске војске и становништва.
Повезане вести – Африка је једини континент на којем се убрзава нестајање шума
И афричке власти су учествовале у таквим пословима, користећи добијени новац за куповину нафте и подмиривање захтева плаћеника из иностранства које су ангажовали. Земље донатори су утврдиле да је око пет одсто њихове помоћи негде цурило у самом почетку. Тај проценат је у појединим земљама досезао читавих 20 одсто помоћи коју је слао развијени свет. Најчешће је та помоћ узимана чим би стигла у земљу, а уколико је била подељена становништву, локалне банде су упадале у куће и отимали је од становништва.
У Африци наоружане групу конфискују послату помоћ на својим контролним пунктовима, а становништво је због пљачки све сиромашније. Наводне локалне полиције су отимале чак и стоку од становништва која им представља извор прихода.
Прави узрок тоталног сиромашења Етиопије 80-их година прошлог века није била дуготрајна суша како је извештавала већина западних медија, већ огромне миграције становништва које је бежало од рата око реке Тигар који је трајао десетак година. За само три године Етиопија је добила око 1,8 милијарди долара стране помоћи, али је од тог износа, уместо за храну изгладнелом становништву, чак 1,6 милијарди долара потрошен на набавку наоружања. Kарло Чибо напомиње да се то догађало и с новцем који се прикупљао на хуманитарним концертима, а да су музичке звезде прикупљена средства трошиле брзо и погрешно како би се стекао утисак да сакупљени новац није завршавао у џеповима организатора.
Експрес
