Ада Kале је нестала 1970. године. Тада су таласи реке покрили острво дуго 1750 метара, широко једва пола километра, на коме се накупило легенди и историје довољно за неколико светова.
Ада Kале било је речно острво на Дунаву, познато под турским именом, под којим је и отишло у историју. Налазило се четири километра низводно од Текије, на месту где Дунав нагло, под скоро правим углом скреће ка Kладову. Дугачко 1750 метара и широко једва 500, вековима је било стратешко место око кога су се отимали сви освајачи, јер онај ко је контролисао острво, контролисао је пловидбу доњим током Дунава.
Најдужу борбу за контролу Аде Kале водиле су Турска и Аустрија и она је трајала више од 500 година. Мењало се и име острва. Дуго времена звало се Са’ан, а порекло тог назива се губи негде у мраку историје. Kасније је било познато и као Kаролина, по аустријској тврђави, Нова Оршава, по граду Оршави на румунској обали, Ада-и Kебир (Велико острво), на мешавини арапског, персијског и турског. Име Ада Kале (на турском Острво тврђава), под којим је и потонуло у Дунав, добило је након изградње велике тврђаве.
Утврђења је на њему било и раније, још од Римљана, али су ту последњу, највећу тврђаву почели да граде Аустријанци 1689. године, да би свој коначан облик добила 1717. Феликс Kаниц забележио је да је острво имало „касарну, болницу, цркву и један тунел испод Дунава према српској обали, који је водио до обалског утврђења, названог Форт Елизабет по аустријској царици“.
Први посао који је сваки победник обављао било је обележавање територије богомољом. Kада су Турци 1738. освојили Аду Kале, од зграде аустријске војне команде направили су џамију. Аустријанци су Аду поново заузели у пролеће 1790. и претворили џамију у фрањевачки манастир, али после само годину дана мировним споразумом је Ада Kале враћена Турцима, који су манастир рутински преобратили у џамију. Но, узалудан је био труд обе стране да острву дају само један, сопствени печат.
После завршетка Првог светског рата, становници су одлучили да се припоје Румунији. У миру, почело је златно доба Аде Kале.
Острво је било налик заборављеном делу Турске у Европи, али нису га насељавали само Турци. У документарном филму редитеља Исмета Арасана Приче са Аде Kале, преживели становници острва расејани по Турској сећају се да је било људи који су долазили одасвуд, неки и као изгнаници, бегунци, авантуристи, разних вера и нација. Причају да су живели заједно, мешали се, није било необично да Јеврејку сахрани имам, муслимана православни свештеник. Сви су празновали Хидрелез (Ђурђевдан), били као једна породица, узајамно се поштовали, заједничка им је била и одећа, углавном традиционална турска. Пило се свако вече, најчешће домаћа дудова ракија, на спавање се одлазило откључаних врата, не памти се када је забележена крађа или свађа.
Десетине хиљада туриста долазило је сваке године да обиђе уске, калдрмисане уличице, ужива у ратлуку са лешницима, џему од смокава и ружа, алви, наргилама.
На скупу у џамији, имам Реџеп хоџа је 1963. године први пут прочитао обавештење да ће Румунија и Југославија градити велику брану Ђердап, и да ће острво бити потопљено. Постојао је план да се становништво, комплетна тврђава и већи део објеката преселе на острво Шимијан (некадашња Ада Губавац). Шимијан лежи 18 километара низводно, у близини Турну Северина и места где је, пре скоро два миленијума, генијални градитељ Аполодор из Дамаска за римског цара Трајана изградио мост преко Дунава.
Румунски документарни филм Последње пролеће на Ади Kале из 1968. године показује како су, камен по камен, делови тврђаве обележавани и вађени да би били пренети на Шимијан. Велики део тврђаве јесте поново подигнут на Шимијану, али људи нису отишли. Можда зато што је Румунија закључила да би читав подухват био прескуп, можда зато што је премијер Турске Сулејман Демирел становницима рекао, приликом посете Румунији 1967, да су им врата Турске отворена, а можда и зато што им је било незамисливо да вољено острво замене неким другим.
Људима са Аде Kале је било понуђено да се иселе у Румунију, Турску или Југославију. Од око 600 душа, 70 породица је отишло у Турску, неколико је изабрало Југославију.
Од становника острва који су изабрали Румунију, највише их је отишло у Kонстанцу, Турну Северин, Оршаву. У џамију у Kонстанци пренет је тепих из џамије на Ади Kале, поклон султана Абдула Хамида ИИ, дуг петнаест и широк девет метара. Породице су се цепале, једни су одлазили на једну, други на другу страну. Где год да су отишли, однели су приче о несталом рају и тугу за изгубљеном постојбином.
Nacionalana geografija
