Игуман Високих Дечана Сава Јањић деценијама је једна од најутицајнијих личности СПЦ. Он је први човек цркве кога је наша и светска јавност препознала као сајбер-монаха. Остао је у активној и отвореној комуникацији са свим актерима косовске кризе – од локалног нивоа до највиших дипломатских кругова. Упркос сталним претњама и опасностима, Високи Дечани су доживели пуну обнову и напредак.
Да ли је Васкрс нови начин схватања живота и, уопште, да ли је он вечно нови смисао човеков?
Васкрсење Христово је појава вечног живота у овом времепростору и истовремено узвођење човека и са њим васцеле творевине у нови начин постојања. Истовремено, то је историјски догађај који постаје мерило новог поимања смисла човековог живота јер у свакоме од нас стари човек треба да умре, да буде распет добровољном жртвом љубави, да би васкрсао нови човек у Христу. Зато Васкрсење Христово вечну човекову чежњу за бесмртношћу пројављује на нови начин. Ми улазимо у истински вечни живот само ако се саразапнемо Христу јер ћемо тако једино и са њим саваскрснути. Ова истина није само фраза већ живи показатељ да је истински живот много више од биолошког и да само сједињени у Христу живимо вечно јер индивидуална бесмртност сама за себе не постоји. Истински живот је само живот у телу Христовом, у његовом свекосмичком организму у коме је смртно сједињено са бесмртним и пролазно са вечним. Променом свести, нашег ума – преумљењем и покајањем постајемо саучесници ове тајне пред којом нестаје страх од смрти и пролазности и остаје само радост и бескрајно дивљење.
Ви сте игуман Високих Дечана, живите у светлу и окриљу најлепше балканске цркве. Многи сматрају да је Васкрс у Дечанима посебна свечаност, дајте нам мало детаља који осликавају дечанску радост Васкрсења?
Манастир Високи Дечани, као и све наше косовско-метохијске, али и све друге светиње наше Цркве православне широм света, живе су духовне радионице у којима пролазно узлази у вечно. Оне живе у непрестаном ритму распећа и васкрсења. То су места у којима је небо пољубило земљу и узнело је у вечност. Зато је живот у једној таквој светињи, а посебно у Високим Дечанима, непрестани сусрет са распетим и васкрслим Христом, са новим начином постојања. Стално смо сведоци како Бог делује на људе на овом месту, како се из скучености овог времена и простора, светских брига и невоља, одједном отвара нова димензија постојања, нова свест да не живимо више ми сами за себе, већ да смо позвани да Христос заживи у нама. У ове благословене дане Страсне седмице пролазимо целу богочовечанску драму спасења, припремамо се за Христов узлазак на крст који је симбол распећа свега оног што је пролазно и смртно да бисмо у ноћи уочи Васкршњег јутра доживели блесак светлости васкрсења коју изображавамо радосним певањем, светлошћу свећа, незадрживом радошћу која се пројављује кроз све нас заједно.
Иако су слике које сведочите, које знамо и видимо, које су постале наша општа места несумњива вредност и лепота, Високи Дечани су, ипак, озбиљно угрожени. Како ви видите решење ове ситуације, понајпре у вашој непосредној манастирској околини?
Манастир Високи Дечани са својом бурном историјом и нарочито свим оним што се дешавало последњих година, један је од симбола и примера угрожености баштине, монашких заједница и целе наше Српске православне цркве на Косову и Метохији. Живот без тешкоћа тешко да постоји, али један од главних предуслова да омогућимо нормалан живот нашој Цркви са својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији јесте потреба да се нашој Цркви обезбеди посебан правни положај под међународно гаарантованом заштитом који би, колико је то могуће, допринео решавању проблема с којима се суочавамо и надасве омогућио миран живот, заштиту нашег идентитета, верских слобода, имовинских права и обезбедио економску одрживост јер наше заједнице првенствено живе од својих руку и труда. Дечанима је додатно потребна и посебна безбедносна заштита, имајући у виду све досадашње нападе на манастир. Оваква решења нису сама по себи политичка питања већ општецивилизацијска и много је примера у Европи и свету где је угроженој културној и верској баштини и заједницама које у њима живе обезбеђена посебна заштита. Она управо треба да буде у служби јачања верских слобода за све на Косову и Метохији и чувајући оно што је угрожено, истовремено морамо сви да радимо на јачању разумевања и превазилажењу свих предрасуда. Уосталом, Дечани су симбол сусрета различитих уметничких традиција и пример где су вековима не само православни Срби већ и остали људи који овде живе, у овој светињи препознавали дом Божији. Управо са тим циљем на уму треба тражити и најбоља решења.
Контекст Косова и Метохије подразумева ширину нашег идентитета и представља део јединствене целине са српским народом који је успео да се овде одржи. Како у том јединству и симбиози народа и цркве видите будућност?
Српски народ је већ вековима овде на Косову и Метохији, где је кроз своју духовност и културу формирао оно што чини срж нашег народног идентитета, где год Срби данас живели. Политичке реалности су у сталној промени, како то увек бива у историји, али једино у чврстој решености да живимо као своји на своме, заједно са свим другим људима добре воље, моћи ћемо да и будућим генерацијама предамо оно што смо ми наследили од старијих. Српски народ је посебно специфичан по томе што поред политичких и географских реалности живи надасве као народ који свој најдубљи идентитет види у верности својој вери и традицији. Такав идентитет суштински не зависи од политике и отворен је за све који траже заједницу у оним вредностима које су и нас повезале. Кроз традицију Св. Саве и Немањића, Св. кнеза Лазара и других великих личности наше историје, од једног племена постали смо народ Божији, који своје ближње препознаје не само међу онима истога језика и обичаја већ у свима онима који деле са нама веру да је „за малена земаљско царство, а Небеско од сада и довека”. Таквом народу, по речима једног ранохришћанског списа, „свака земља је отаџбина, али у свакој земљи су странци”. Свођењем идентитета једног народа на политички идентитет губи се овај дубљи смисао. Народи који искључиво живе етничким идентитетом, који је највећим делом у данашњем облику створен у последњих неколико векова, стално су у међусобном конфликту због територија, власти и моћи. Народ који живи хришћанским идентитетом је као древни јеврејски народ, народ који има мисију и који све друге призива на заједницу. Зато се и сви хришћани суштински сматрамо Новим Израиљем, а наша истинска отаџбина је једино Небески Јерусалим. Наша богослужења и светиње само су оријентири и светила на том путу ка вечности, а не идоли и олтари нације којима се клањамо, а заборављамо да Бога треба увек препознати у другоме као и да је Бог дошао да све спасе и приведе у познање истине.
Да ли осећај угрожености повећава везу између цркве и народа и да ли неком повратнику који живи потпуно сам у Метохији црква, свештеник или ви лично можете бити тачка ослонца и извор сигурности?
У тешкоћама смо увек сви ближи једни другима и зато као Црква увек смо јачи када смо на крсном путу. Тешке ратне и послератне године на Косову и Метохији додатно су повезали све нас који се сакупљамо око наших светиња. У периодима лагодног мира, ако га је икада и било, Црква је гледана као нека организација у којој се може доживети нешто лепо и наћи привремена утеха. У овим годинама посебно смо сведоци да Црква и народ нису два различита појма, већ да истинску наду као народ налазимо само у оној мери у којој живимо вером и надом Цркве, а свештенство и монаштво свој смисао види само у оној мери у којој аутентично живи Христом и брине о верном народу, упућујући га на пут истине, помажући му и храбрећи га. Отуда нам цркве никада нису биле пуније и наших верника са Косова и Метохије и бројних поклоника и посетилаца из целог света. Зато док год звона у Пећаршији, Дечанима, Грачаници, Девичу и другим светињама звоне наш народ, а посебно они који желе да се врате у родни крај, зна и осећа да можемо да опстанемо само ако живимо као једна велика породица. Отуда док год живимо као Црква, све политичке поделе мора да нам буду стране. Сваки човек може да их има, али су оне само за овог света и века. У Цркви, а посебно када се она пројављује као чудесни догађај у Светој литургији нема никаквих подела и неслоге. Позвани смо да живимо као један хлеб Господњи, као једно тело, а не као групице разједињених људи који траже идеологију која ће им донети пролазну корист и утеху. Само када тако живимо, осећамо дубоку сигурност и наду, само тада можемо истински да осетимо и доживимо Васкрсење које почиње и сада и овде и наставља се у вечности.
Да ли живимо у свету који се технолошки савршено повезује, а личносно исто толико раздваја?
Технологија, као и све што је Бог преко човека дао, свој смисао има само колико омогућава да као људи изразимо своју креативност и то на заједничку корист. Нажалост, технологију данас многи доживљавају као средство јачања индивидуалне свести која раздваја од других. Она тада постаје разлог отуђења и дисфункционалности живота, посебно код младих. Млади људи посебно морају да уче да смисао живота могу да једино нађу као личности, а не аватари на друштвеним мрежама или видео-играма.
Да ли Васкрс и дубина Васкрсења Господњег могу бити основа везе између човека и човека, између човека и Бога?
Васкрсење Христово које је неодвојиво од његовог распећа и представља његов коначни смисао и исход у својој основи има за циљ не само васпостављање изгубљене заједнице човека и Бога већ јачања свести о суштинској повезаности између свих нас и целе творевине. Господ на крсту није паћеник и трагични лик у драми људског слепила и зависти, већ цар славе који раширених руку грли васцелу твар, који вољно страда из љубави. Крст у светлости Васкрсења постаје истинско дрво живота које повезује овоземаљску хоризонталну димензију постојања са духовном димензијом која свему створеном даје смисао једино у тајни Христа. Зато је Васкрс сверадосни празник, празник приобретења истинског постојања, смисла живота и радости. Живећи као раздвојени појединци, свако у свом животу и бригама губимо свест да само у Христу можемо да видимо и сагледамо истински смисао живота. Појединачно видимо само сегменте које тумачимо на један или други начин, а по апостолу Павлу ми „ум Христов имамо” и у тој свести повезаности свега у Христу и кроз Христа благодаћу Духа светога са Оцем небеским. Отуда се аутентични живот у Богу препознаје само ако своју заједницу са Богом у љубави пројављујемо у сталном подвигу да у тој љубави познамо Бога у другима и његову премудрост у васцелој твари која сва дише Духом светим.
У светлу празника Васкрсења, у светлу светиња Косова и Метохије из искуства, народног, шта је ваша порука сукобљеним световима, мржњама и поделама?
Васкрсење Христово је празник радости у којој све сија Христом и у њему се све обнавља. Тајна Васкрсења зато позива све да се заједно сјединимо у Христу и загрлимо једни друге праштајући се Васкрсењем, то јест налазећи простора у себи да другог видимо као део себе и део велике Тајне Божије, а не као супарника и непријатеља. У истинској вери заснованој на Васкрсењу Христовом не може да буде мржње и сукоба. Где год имамо поделе и ратове и сукобе, ту царује мрак и непознавање љубави Божије, ту људи измучени духовном жеђу и одсуством познања живота копају себи „бунаре испроваљиване” а не знају да нађу „извор воде живе”. Као хришћани, а посебно овде на Косову и Метохији и поред свих тешкоћа које нас сналазе, треба да будемо миротворци и благовесници и да не дозволимо да у наша срца уђе огорченост. Радост која нам је дата у Христу и која се излива као вода жива из светиња Божијих треба да слободно тече и напаја све оне који су жедни вечног живота.
Политика
