Један од најважнијих видова религиозне моралности јесте култура општења. То је умеће мирно саслушати другога, иако се његово мишљење не слаже са твојим или му се чак супротставља. Присуство благодати Божије у човечјој души чини да је немогуће увредити или понизити ближњега. Етика се манифестује кроз уважавање. Реч “култура” потиче од речи “култ” што значи “ценим” и “поштујем”. У датом случају, висина културе, наравно и духовне културе, састоји се у умећу да се у сваком човеку види обличје и подобије Божије – личност која има свој поглед на свет, своје моралне критерије, свој духовни свет.

Kада два сабеседника говоре о религији и њихов поглед на свет се не подудара, разговор треба да добије облик узајамног тражења истине: прво се треба изјаснити у чему се слажу у погледима, а у чему се разилазе. Затим треба наћи заједнички критеријум истине и мирно размотрити недоумице, питања, проблеме, талас за таласом, не силазећи са те платформе. Таква платформа може бити све учење Цркве, текст Библије или само Нови завет. Ако се религиозна убеђења заснивају на разним књигама Библије, ведама, Kурану, онда треба истаћи основне особине истинитости, за шта очевидно морају служити: унутрашња непротивречност текста, високо учење о Божанству и моралу који одговара томе учењу, треба размотрити историју настанка тих књига и др.

Да бисмо одговорили своме сабеседнику на ваљан начин треба га умети саслушати мирно, схватити шта он хоће, истаћи главни нагласак његових погледа на свет. Затим упитати да ли смо га правилно схватили, да му не приписујемо оно што он није мислио и уопште није хтео говорити. А ако он то потврди, онда већ у почетку морамо означити у чему се слажемо, шта одобравамо у његовим ставовима. Па добро, нема човека који би у свему погрешио (преподобни Макарије Египатски похвалио је за трудољубивост идолског жреца кога је видео да је носио на својим раменима тешко брвно). Означивши тачке зближавања, тј. створивши одређену психолошку везу, када нас сабеседник прихвата, не као противника, него као пријатно лице које се труди да га схвати, треба се веома коректно дотаћи тачака разилажења и предложити да се заједно размотре тему разговора.

Велика етичка и психолошка грешка је закључак априори, прије доказа, када се уместо доказа, истакне сопствени ауторитет, који уопште није обавезан за друге. Затим сам сабеседник треба да направи закључак, а ако се мучи, тада не треба инсистирати: човек ће се касније сам вратити тим истим проблемима. Ако је чак под утицајем непобитних чињеница саговорник принуђен да се сагласи, као да је избачен са ринга на турниру, онда ово слагање обично бива неуверљиво и он ће тражити реванш за пораз и наћи нове аргументе који оповргавају супротно мишљење.

Снага Сократа је била не само у његовој памети и размишљању, него и у методу. Он није говорио за сабеседника, већ, остављајући му слободу да прави своје закључке, задавао му сугестивна питања и поткрепљивао их одговарајућим примерима. Kритичке примедбе сабеседника треба примати мирно, и ако су исправне, одмах се сложити.

Разговор постаје бесмислен ако дозволимо да се претвори у спор, у својеврстан вербални дуел, у коме наносимо и добијамо ударце. Тада се дијалог претвара у два монолога – свако говори не слушајући саговорника, а ако чује, онда са једним циљем: пошто-пото оповргнути га. Kао сведок духовне и моралне закржљалости човека служи његов неправилан став, или, простије, “поза” у беседи.

1. Поза “учитеља” – човек говори са другим са осећањем надмоћи. Он не сумња у то да зна више од својих саговорника, да је паметнији од њих, да боље зна оно што је потребно човеку. Њему се чини да је његова обавеза да учи друге, а други да уче. Такви људи чине то чудном самоувереношћу, чак не схватајући да његова претерана самоувереност у њиховим речима одбија срце саговорниково.

2. Поза “државног јавног прокуратора” – човек себе сматра вишом инстанцом у судбини другога. Он стално указује на недостатке саговорника, лови га на противречностима, као лопова који је ставио руку у туђи Џеп, разоткрива, негодује и износи “приговор” уопште не схватајући да то није у његовој надлежности. Мисли да доноси добро човеку отварајући му очи на самог себе. Он сматра да му јадни грешник мора само захваљивати поуци. Жеља да се исправљају други често поприма карактер сталног свраба као код мучних кожних обољења.

3. Поза “свезналице” и “саветника” – човек је спреман да пружи савет и рецепт за све случајеве живота. Обично су то блиски људи који много говоре зато што мало знају и још мање мисле. Спремни су да дају савете, пошто не осећају одговорности за своје речи. Ови људи се уплићу у туђе послове, сметају другима будући потпуно сигурни да им показују велику помоћ. А они сами туђе савете не примају. Kада се њихови властити послови завршавају неуспехом (а то се често догађа), онда они разоткривају све осим себе самих.

4. Поза “начелника” – човек говори тако као да даје наредбе својима потчињеним. Он жели да буде мали “цар” у својој породици, међу пријатељима или, једноставно, са саговорником. Ове људе карактерише поштовање своје сопствене личности и непоштовање према свима осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају о својим сопственим доброчинствима, која најчешће и не постоје. Једну те исту фразу понављају по неколико пута да би је меморисали у памћење сабеседника. У односу према другима понављају одлучност и незахвалност. Они, изгледа, искрено сматрају да је за друге људе велика срећа што могу дисати са њима. Саговорника не слушају и могу га прекинути питањем које се уопште не односи на дотичну ствар.

Зауставио сам се на ових неколико психолошких типова само зато што ми сами често, не контролишући себе, чинимо то исто. Зато се у разговору треба сетити какав не треба бити и шта не треба чинити. Гордост је у стању да сруши све психолошке мостове међу саговорницима и подели их на непријатељске таборе.

овек мора бити коректан, тим пре ако је разговор о верској теми. Наш опит Божанске славе треба да се изражава у нашем животу посредством испуњења воље Божије, то јест у заповестима, а не преко нетрпељивости према онима који другачије мисле и другачије верују. Грубост често прикрива у себи слабост аргумената, а гордост и охолост – низак интелектуални ниво.

Постоји енглеска пословица која говори да празнине које се формирају у љубавној корпи испуњава гордост. Ако разговор поприми некорисне облике кад је реч о грешци саговорника, треба ставити примедбу да је о озбиљним стварима потребно говорити озбиљно; а ако то не буде прихваћено, треба прекинути разговор јер некоректност у таквим случајевима често прелази у непристојност и може се завршити узајамном увредом и разиласком.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име