Душо моја, ко си ти?
Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату?
Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом?
Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха; ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?
Ако не знаш Бога, зашто одједном усред светског шума твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, као од звука песме коју си чула у далеком детињству?
Ако се не сећаш раја откуд ове вреле сузе које пале твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света?
Ко је урезао у твојој дубини тајанствено име Бога?
Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?
И душа одговара:
Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је створивши ме као одбљесак Божанске светлости уручио царски прстен како бих се заручила с Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика љубав Божија према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибељи – туговати Анђели као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта, ја сам тајна за себе саму. Иза ивице речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност“
