Формализам је једна врло опака и страшна болест душе. Ниче из погрешне побожности. Развија се несаветовањем са искусним духовником. Шири се и разгранава несмирењем и ослањањем на пали људски разум. Забетонира се послушношћу тзв. ауторитетима а у суштини опасним квазидуховницима који не брину о стаду а често цеде комарце док истовремено гутају целе камиле.
Формализам је опака и врло раширена болест у Цркви. Многи пате и болују од ове душепогубне страсти која форму ставља изнад садржаја а испуњење задатог ритуала изнад духовног смисла, слободе у Христу и унутарњег спокоја.
Многи су лажни духовници затровали и упропастили своју духовну децу формализмом. Направили од слободних људи у Христу уплашене авети који се боје и своје сопствене сенке. Који дрхте и од саме помисли да нешто не „одраде“ онако „како треба“ и тобоже „мора“.
Формалисти су увек у грчу, увек у страху, увек у маловерју, полуверју и сујеверју. Бога замишљају као неког строгог члана непопустљивог небеског жирија који само гледа да ли су људи споља нешто одрадили онако како им је прописала нека сујеверна баба или неки самозаљубљни и незнавени духовник.
Формалисти су своје срце и свој ум усресредили на обавезне спољашње покрете и незаобилазне спољашње ритуале. На испуњење обавезних правила, обично несразмерно великих у односу на духoвну зрелост и снагу верника.
Формалисти у мантији су обично строги према другима а веома попустљиви према себи. Нити сами улазе у Царство Небеско нити другима допуштају да од Њега окусе.
Формалисти се осењују крсним знаком под обавезним углом од 90 степени. Они тада морају да такну и рамена, јер ако их не такну, уверени су да чине грех и да ће их Бог због тога казнити.
Формалисти кад се клањају иконама обавезно морају такнути земљу прстима или пак пољубити прсте пре него што пољубе икону. „Не дај Боже“ да се формалиста икони поклони само једном а не три пута, јер бројање је код формалиста увек у првом плану а не дух смирења, љубави и благодарности Богу.
Формалисти се неће причестити ако нису прочитали 100 процената свих канона и молитвених правила које им је наметнуо лажни духовник а у суштини духовни гуру, који другима даје тешка и незгодна бремена за ношење, док себи дозвољава не само мало молитви већ и многе опасније ствари.
Формалиста живи у постојаном маловерју и духовној обмани. Он стално јури свештеника и вуче га за рукав да га исповеди сваки дан и за најмање грехе, сматрајући да ако се сваки пут не исповеди пред Свето Причешће неће бити прихваћен од Бога. Џаба је формалисти причати о томе да и само Свето Причешће чисти и омива од греха и да Бог није немилосрдни судија и цепидлака. Лажни Бог духовне прелести у којег у стварности и верује формалиста, није Живи и Истинити Бог Откровења већ мртви идол логичке конструкције палог људског разума и демонских лажи које кроз помисли, у којима се формалиста стално врти у бесконачном лавиринту свога незнања и гордости, тиранише свог несрећног поданика.
Формалиста је несвесни јеретик јер је Бога Који је изнад свих канона и спољашњих правила, спаковао у оквире своје људске и грешне ограничености. Који је Бога затворио у кавез сопствене затворености, духовног слепила и неопитности.
Формалиста је унутрашњом пажњом свог бића увек окренут ка спољашњој форми и испуњењу правила а не ка Богу, радости срца и свом унутрашњем човеку.
Најопакији људи у Цркви су духовници формалисти. Они су окречени гробови и ходајући духовни лешеви. Но, оно што је најопасније, они су неодговорне и несвесне убице и тамничари људских душа.
Формалиста у свештеном чину је косач људских душа које масовно коси и усмрћује својом неслободом у Христу и опрелашћеношћу у ђаволу. Он је роб форме и слуга болесног и бесмисленог перфекционизма којим духoвно убија и себе и друге.
Формалиста је идолопоклоник који је од спољашње форме направио мртво и бездушно божанство коме се клања док је Живог и Свељубећег Бога у Тројици заборавио у запећку своје душе и унутрашње непажње.
Формалиста је послушни роб разних демонских перфекционистичких помисли којима га рогати лажов вуче за нос и води уздама пакла, од немила до недрага.
Формалиста заборавља или боље речено не уме да се Богу обраћа директно и са поверењем. Загушен трњем обавезних ритуала које тобоже мора испунити формалиста се никако не научи слободи у Христу и непосредношћу дијалога између човека и Бога.
Формалиста је модерни фарисеј који и себе и друге непрекидно гледа и суди по спољашњим ритуалима или спољашњим покретима, речима или делима. Сав згрчен од страхова и сав ослепљен од погрешног усмерења своје унутрашње пажње, формалиста је у суштини врло несрећан човек.
Формалиста је сходно својој наопакој побожности увек и велики компликатор. Код њега је у духовном животу све замршено, спетљано, духовно парализовано и компликовано. За разлику од једноставних и смирених хришћана код којих је све једноставно и уз потпуно поверење у Бога, код формалиста је све сложено, прожето страхом, духовном скученошћу, напетошћу и претераном строгошћу. Иако и сами формалисти читају поуку отаца која каже – Где је просто тамо је Ангела сто, они и поред тога, тиранисани дугогодишњим навикама од свега праве проблем и духовну замршеност јер су духовно ослепели за једноставност и поверење у Бога.
Бог у очима формалисте, ма шта се истоме причињавало, није Онај Живи и Вечни Бог откривен нам у Светом Еванђељу и живом, непосредном и слободном животу Цркве.
Иако крштен, формалиста често пута живи као незнабожац, јурећи да перфекционистички прецизно испуни разне спољашње форме, често потпуно измишљене и промашене. У исто време заборављајући речи Божије … Милости хоћу а не жртвоприношење.
Бог дакле иште непосредан, личносни али и светотајински однос према Њему, а кроз то и плод, садржај, слободу у духу, смирење, љубав и вечни смисао. Господ не тражи, нити су му потребне, било какве сујеверне, погрешно схваћене или бесмислене форме спољашње побожности, које су духувно оковани формалисти неретко сами и измислили.
Стога, не будимо робови форме нити обожавајмо спољашње ритуале и самонаметнута правила већ се апсолутним поверењем уздигнимо на висину непосредне комуникације са Живим и Истинитим Богом који је чиста Љубав и који је постао човек тј. један од нас. Не будимо фарисејски робови „суботе“ спољашњих форми, ритуала и правила, већ Живога Бога Који нас стрпљиво чека да му се увек и у свакој прилици директно обраћамо као дете своме оцу и својој мајци.
Који нас Светим Тајнама Цркве и кроз свете богочовечанске врлине, полако, ненаметљиво и сигурно васпитава и преображава за Живот Вечни у Царству Небескоме.
