Поједини тзв. црквени аналитичари али и понеки збуњени људи, већ две године непрекидно осуђују и клевећу нашу Српску Цркву и Његову Светост Патријарха Српског Г. Порфирија да су издали своју Цркву и свој народ, тиме што су 2022. године подарили аутокефалију Македонској Православној Цркви. Но, такви „аналитичари“ и такви збуњени људи очигледно или живе у бајковитом национал романтизму 19. века, или греше због своје духовне кратковидости, или су пак духовно толико ослепели због отворене злобе и личне мржње према горостасној личности Српског Патријарха Порфирија.
Да видимо који су то реални духовни и национални бенфити за СПЦ и српски народ у целини од давања аутокефалије нашој једноверној браћи Македонцима.
1. Дата је јасна и отворена прилика нашој православној браћи Македонцима да изађу из чељусти душегубног раскола, јер раскол није било какав грех. За раскол су многи свети оци Цркве говорили да га не може опрати ни мученичка крв. Неко ће сигурно рећи: Какве то користи доноси српском народу и СПЦ. Вишеструке, а пре свега духовне јер помоћи ближњима, који реално посматрано већ деценијама већински не припадају националном корпусу српског народа, јесте духовни бенефит пре свега за онога који чини добро својој браћи и сестрама у Христу. Добро се добрим враћа, каже народна изрека, а јеванђелска реч Христова нас учи: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Да ли би ико од православних Срба желео да деценијама живи у притиску греха раскола а да видите да не можете пуно тога променити индивидуалним покушајима његовог превазилажења? Наравно да не би, али би кроз Христов богочовечански етос о Милосрдном Самарјанину, заиста сваки одговорни хришћанин, а пре свега један такав духовни поглавар еванђелске љубави као што је то Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије, одмах предузео храбри корак ка помоћи ближњему који полумртав лежаше крај пута. У том акту Христове љубави која не тражи неку своју пролазну земаљску славу и неку своју земаљску част, већ дугорочно гледа на духовну корист ближњих, може се препознати онај величанствени дух Христовог етоса и саможрзвене љубави. По оној речи светога апостола Павла која каже: „Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“.
2. Не треба изоставити ни чињеницу да је измирењем СПЦ и МПЦ омогућено нашем свештенству да може слободно служити Свете Литургије у свим светим храмовима и манастирима које су саградили наши велики преци: Немањићи, Мрњавчевићи, Дејановићи и други српски великаши. И не само ту већ и у свим осталим православним храмовима у Македонији.
3. Храбрим и мудрим кораком врха СПЦ омогућен је нашем братском и суседном македонском народу један изворно канонски излаз из веома тешке и компликоване црквене ситуације и то у тренутку када је Цариградска Патријаршија, кренувши у осиони и антицрквени пут неопапизма и стварања раскола у Украјини и целоме свету, понудила Македонској Православној Цркви своје ново кукавичије јаје лажне аутокефалије и суштинске полуаутономије . Да је успео такав лукави пројекат Фанара, опасно и нестабилно духовно стање у којем се тренутно налази Православна Црква у свету, било би још више уздрмано и погоршано. Можда чак још једним расколом који би био далеко трагичнији и тежи за решавање него до тада постојећи.
4. Слободно се такође може констатовати да смо као Помесна и Аутокефална Црква али и као одговоран хришћански народ, стали на линију свеправославне канонске одговорности за будућност Православља не само на Балкану већ и у целом свету. Тиме смо јасно показали да се Српска Црква не руководи из било којег центра моћи већ из реалног јеванђелског осећаја одговорности и самосталне хришћанске процене својих корака који воде ка решавању и ублажавању нарастајућих, често пута споља наметнутих, црквених изазова.
5. У сваком случају измирењем са МПЦ и давањем Томоса о аутокефалији ми смо дугорочно растеретили веома обремењене духовне и историјске односе између два братска и веома сродна народа, српског и македонског.
6. Оно што посебно треба нагласити да СПЦ у исто време није поклонила МПЦ све оне српске светиње и манастире, које су градили српски владари у историји. Томосом о аутокефалији МПЦ те светиње нису поклоњене, као што поједини злонамерни или пак незнавени људи коментаришу, већ су дати на употребу, а то су две суштински различите правне формулације.
7. Веома је важно нагласити и то да су сада широм отворена врата још дубљег развоја српско – македонског зближавања у будућности, како на црквеном тако и на свим другим нивоима.
8. Мудрим потезом СПЦ и нашег Патријарха Порфирија, муњевито и коренито је спречена још једна антиканонска и неопапистичка блиц криг офанзива расколнички расположеног Фанара. Овог пута на Балкану. Тако је јасно стављено до знања свим фанарским круговима да СПЦ неће немо посматрати или толерисати њичије расколничко, политикантско и антицрквено деловање у региону.
9. Са друге стране, и на унутарњем плану, давањем аутокефалије МПЦ од стране наше Помесне Српске Цркве, ојачани су сви они кругови у самој Македонији који су се деценијама залагали за дубље и ближе духовне и културне односе српског и македонског народа. У исто време ослабили су или су пак доведени у веома тешку позицију сви они кругови унутар Северне Македоније, који су рапламсавањем и потпиривањем српско – македонских неслагања, покушавали да шибицарски и политикаканстки ушићаре за неке своје нехришћанске, асимилаторске и великодржавне амбиције.
10. Овим смелим и мудрим кораком хришћанске љубави која не тражи неке земаљске похвале већ небеску плату миротвораца, свим добронамерним Македонцима је на делу показано да им у временима када им поједини суседи отворено негирају или нацију или језик или чак и само постојање македонске државе, они у Србији и СПЦ имају искреног пријатеља који не наступа негаторски или асимилаторски, већ искрено братски и добронамерно комшијски, у саможртвеном духу Еванђеља Христовог.
Паметнима и добронамернима мислим да ће ово бити доста. Злонамернима овај текст није ни писан. Они ће увек имати десетине примедби јер су им духовне очи затвороне за дубље поимање Христове голготске љубави и наше и свеправославне духовне реалности.