Почетак мудрости је страх Господњи. (Приче Соломонове, 1. 7)
То су драга браћо и сестре речи премудрог Соломона из Светога Писма Старог Завета. У свакој науци, па и у оној науци над наукама, хришћанском побожном животу, увек се креће од лакших и једноставнијих ствари, да би се стигло до тежих и узвишенијих.
Дете у првом разреду основне школе прво научи слова, па тек онда почиње да чита. Прво научи да пише „коса танка, усправна дебела“, а тек потом да пише сва слова. Увек се дакле креће од лакшег ка тежем.
Тако је и у духовном животу. Прво треба да стекнемо страх Господњи, то јест благословени опрез, да не растужимо нашег Спаситеља и Господа Исуса Христа неким грехом. Да неопрезним животом не дамо повода ђаволу да нас озбиљније нападне и порази. Да будемо увек опрезни и на духовној стражи. Да се пре свега на почетку, и увек, вежбамо у посту и молитви, јер то су крила наше душе. Ко не пости среду и петак, ко није опрезан са стомаком, и ко се често и непрестано не моли, тај не може духовно напредовати.
Али знајмо, лакши тј. телесни пост, мајка је тежег тј. духовног поста. Ко не пости телом, тај не може постити духом, јер ко у шта сеје од тога ће и пожњети. Ко неумерено сеје у своје тело пожњеће од тела опасне телесне страсти и телесне мисли. Ко сеје у дух, то јест више се брине за духовно, пожњееће од Духа Светога разне благодатне дарове. Зато је пост тела, пост у храни, пре свега у њеној количини, први и основни корак у нашем хришћанском животу. Зато наш народ добро каже – Ко пости, душу гости.
Ако је почетак мудрости страх Господњи, а то је пре свега живот у духовном опрезу, посту и молитви, онда је крај мудрости, Божанска Љубав. До љубави, која је као нека диплома на факултету хришћанског живота, не може се пак стићи без завршене основне и средње школе духовности. А први разред основне школе нашег духовног живота јесте управо пост телесни и молитва честа. Пре свега кроз уздржање од много хране и кроз кратке и честе молитве у уму током дана.
Када су пак посни дани, на пример среда и петак, или четири годишња поста, ми хришћани постимо не само кроз уздржање од пуно хране, већ онда постимо и кроз уздржање од мрсне тј. јаке хране.
Лепо зато каже наш народ – „Мрси кад се мрси, пости кад се пости“. Но, увек једимо умерено и никада не претерујмо у количини хране. То је суштина телесног поста. Посебно не треба пуно јести у вечерњим сатима јер већ сутра ујутру треба да си на Литургији. Треба да се причестиш. А то ће ти бити теже постићи ако себе преоптеретиш обилном вечером и узимањем хране у касне сате.
Зато, будимо мудри као змије, тј. мрсимо кад се мрси и постимо кад се пости. Без неких наших неканонских новотарија кроз увођења тзв. ванредних, обавезних и строгих постова на води пред Причешће. Но, у исто време будимо и безазлени као голубови, тј. не гордимо се и кад једемо мало или кад прескочимо вечеру. Јер и кад све извршимо, по речима Христовим, знајмо увек да смо непотребне слуге.
