Пустио корен дубоко,
прош’о кроз зеницу, око.
Напио се крви јунака,
што ври у жилама
без престанка.
Памти он покличе бојне,
те звуке трубне и ковне,
и звекет оклопа тешких,
рзаје коња витешких.
Причешћен Духом Завета,
шапуће ветром аманета,
преноси мирис старине,
и жртве рајске милине.
Ћутањем збори паметно,
језиком тајне, заметно.
Амвон му поље Косово,
А Олтар Небо плаветно.
Боја му јарко црвена,
од младости српске румена,
тело му сабља је бритка,
смирена, голготска, витка .
У свакој латици јаук,
у сваком цвету тајна,
на свакој стопи земље,
по нека звезда сјајна.
И у ово и свако време,
што носи тежину, бреме,
божури опет ничу,
причају Косовску причу.
Најлепши цвете на свету,
сличан Голготе дрвету,
нико си из Христове ране,
процвето с Лазове главе.
Ма колко те газили силни,
мрзели дуси немирни,
ти у инат и пркос њима,
рађаш новим цветовима.
На Видовдан си посебно красан,
Нежан уједно, стасан.
Кроз тебе небеса поју,
стихиру мужества по коју.
Реци нам о цвете српски,
проговори лепотом својом,
кажи нам, о кажи божуре,
ко украси те црвеном бојом?
Тад дуну ветар свети,
из града Јерусалима,
зашуме поље наново,
објави тајну свима.
И ту кроз фијук ветра,
док море цвећа таласа,
зачу се тихо и мирно,
глас Христа Бога и Спаса.
Ја јесам, и тада и сада,
једина вечна победа.
У Крви мојој и вери,
Једино ниче нада.
У цвету овом дивном,
што именом мене слави,
крв је светаца ваших,
и суза која вас брани.
Ко презре њихову жртву,
Тај вређа и Извор њен.
С тога, никада, никада сине,
Не згази ни божуров сен.
Јер, пустио је корен дубоко,
прошо кроз зеницу, око.
Напио се крви јунака,
што ври у жилама
без престанка.
Архимандрит Петар (Драгојловић)
