(…) Рекли смо да ћемо говорити опширније о учењу Цркве о одушености (оживотворењу) плода (ембриона) од самог његовог зачећа. Као што је познато, Господ Христос, поставши човек, прошао је све степене људске природе, слично нама, са изузетком бесеменог Његовог зачећа и Његове безгрешности.
Четири васељенска сабора Цркве проповедају:
а) „Исповедамо, дакле, Господа нашег Исуса Христа… савршеног Бога и савршеног човека од душе разумне и тела… јединосуштног Оцу, истоветног по божанству, и јединосуштног нама по човечанству; јер се збило јединство две природе… Исповедамо Свету Дјеву Богородицу због тога што се Бог Логос оваплотио и очовечио и од самог зачећа сјединио себи од Ње (Дјеве) примљени храм (= људску природу); (Орос Трећег васељенског сабора, Ј. Кармирис, том 1, Атина 1960).
Исповедати једног и истог Господа нашег Исуса Христа једнодушно сви учимо, истога савршеног по божанству и савршеног истога по човечанству, истински Бога и истински човека истога од душе разумна и тела, јединосуштнога Оцу по божанству и истога јединосуштнога нама по човечанству, по свему нама подобног изузев греха (Орос Четвртог васељенског сабора, исто…).
б) „Исповеда (Шести васељенски сабор) Господа нашег Исуса Христа, савршеног божанством и истога савршеног човечанством, истински Бога и истински човека истога од душе разумне и тела, јединосуштног Оцу по божанству и јединосуштног нама по човечанству, по свему нама подобног изузев греха“ (Орос Шестог васељенског сабора, исто…). Поред тога, петнаестом Праксом истог Сабора обухваћена је Синодска посланица Јерусалимског патријарха Софронија, у којој се између осталог каже: „Отеловљује се за нас Бестелесни и уистину постаје човек Онај који је познат као вечни Бог… примивши сав наш састав, тело нама једносуштно и душу разумну нашим душама једнородну… и човек је уистину постао преко пуног зачећа у Дјеви Пресветој… При томе Он се није присајединио унапред створеном телу… нити се са предпостојећом душом саставио, него су они (тело и душа) тада ушли у постојање када се са њима сам Логос и Бог природно саставио, истовремено са постојањем имајући сједињење…, имајући заједно постојање са природним спајањем Логоса. Јер чим је (постало) тело, одмах је Бога Логоса тело; чим је тело одушено разумно, одмах је Бога Логоса тело одушено разумно. Јер самим зачећем ово (тј. тело и душа) је настало ради сједињења са Логосом, и присаједињено Му је испостасно, баш тиме што је вођено састављању, заиста стварном и нераздељивом.
г) На крају да поменемо и пети анатематизам Петог васељенског сабора, који каже: „Ко не исповеда да је сједињење Бога Логоса са телом одушеним разумном душом и умном било по сложенију, тј по испостаси (катх испостасин), такав нека буде анатема (исто; види и 9. анатематизам против оригенистичких учења).
Али и још нешто: када је Приснодјева Марија посетила своју рођаку Јелисавету, одмах после Благовести, тј. мало дана после зачећа, шта је носила у својој утроби? Да ли је носила бездушну ћелијску масу, дужине једног хиљадитог дела? Наравно да није! Носила је у себи Онога који је примио људску природу, тј. тело са разумном душом – Бога Логоса. Зато и Јелисавета „испуњена Духа Светога“ приноси славословље плоду од неколико дана („благословен плод утробе твоје“) и назива Марију „Мајка Господа мога“! (Лк 1,39 и даље).
Да оно што важи за људску природу Господа, осим бесеменог зачећа и безгрешности, у потпуности и непроменљиво важи и за све људе потпуно је разумљиво и не нуждава се ни у каквом доказивању, пошто, као што смо видели, исповедамо Господа „савршеним човеком“, „јединосуштним нама по човечанству“ и „по свему нама подобном осим греха“. (…)
