Господ нас позива да у животу непрестано творимо заједницу са Њим, признајући Га тиме за Спаситеља света и разумејући на тај начин Тајну спасења која нам је намењена пре свих векова. Заправо, стварајући човека, Бог у ствари жели да створење своје спаси, и сву творевину и да творевини којој је круна човек дарује вечно постојање. И све то Бог истински ради из љубави, не реметећи ниједног тренутка, и ни у чему, слободу човечијег личног избора.
Управо дар слободе личности којом смо од Бога даровани, јесте истинско благо које поседујемо и истинска љубав коју нам Онај, који нас је саздао, може дати. И управо у том призвању да вечно живимо, Господ очекује да наша слобода буде једнако и истински потпуно сагласна Његовој светој вољи и намери. Наравно, ми као људи робујући греху често, одлазимо са тога пута окрећући се (поново слободом својом), од лица Божијег. Међутим, Бог је тај који нас непрестано призива у овоме животу кроз Христа, Господа и Спаситеља нашега, силом и благодаћу Духа Светога, Духа Животворног. И зато оно једино што се не може опростити ни у времену ни у вечности, јесте хула на Духа Светога. А хула на Духа Светога јесте хула на живот који Он чини постојаним, јесте хула на заједницу Цркве коју он гради и не постоји опроштај за оне који буду утврђени у својој слободи да окрену лице своје од Бога Живог. То је једнако наш избор на који Бог, дајући нам слободу при стварању, просто неће да утиче.
Међутим, данас људи, живећи у 21. веку животом стихијских нагона и тражећи, уствари, самоостварење свих жеља у времену, заборављају да је Бог створио човека да живи и да постоји вечно. Замагливши очи своје, ми заборављамо да овај наш земаљски живот јесте пролазан као роса и да морамо да се погледамо и огледамо лицем к лицу са смрћу. Сада на смрт гледамо из перспективе вечног живота и победе над њом, јер је Христос својим васкрсењем уништио владавину смрти и тиранију греха над човеком. Ми даље грешимо и умиремо у овом животу али са надом да у заједници са Христом имамо призив и позив и могућност да вечно живимо, што једино и истински зависи од нашег избора. Бог је ту Онај Који нас чека, Који нас чува, Који нас штити и у овоме времену, ради вечности. Дух Свети нас чини живима и постојаним у име Божије кроз Христа и у Христу. У Цркви Божијој, Он нам кроз Христа и у Христу дарује многобројне дарове, пре свега дар заједнице са Богом, кроз и у Светој Литургији. Управо је Света Литургија ово живо богослужење у којем, ми људи, сабрани око Исуса Христа Господа и спаститеља нашега, по његовој заповести, бивамо силом божанственог Духа, принети на дар Богу Оцу кроз Христа и у Христу. И у Светој Литургији, примајуићи дарове Тела и Крви Христове, ми у ствари примамо у себе знак, Христов и печат, да смо Христови у овом времену ради вечног живота.
Када буде дошао Други пут да суди живима и мртвима, управо ће се од нас, Православних хришћана, тражити тај истински печат; печат богопознања, печат заједнице са Богом. И зато треба да живимо непрестано са свешћу да је Бог тај који нас призива за вечни живот, са непрестаном жељом и љубављу да се уподобљавамо Богу и са истинским нашим трудом да се кајемо и исправљамо за тај пут, још у овоме животу. Јер ако не будемо вечни живот наследили, џаба су нам стотине и стотине година живота у благостању, на земљи.
Тај свети пример пример правоживља оставили су нам наши дивни и велики преци као што је деспот Стефан Високи и његова света мајка Евгенија -кнегиња Милица Лазаревић. У то тешко време српског рода, после великога и судбоноснога боја на пољу Косову, кад су и честити и велики Кнез Лазар и сва властела погубили главе за одбрану вере и отечества, остаје Света царица Милица а касније и њен син Свети Стефан да чувају и утврђују српски род – не само у земаљском смислу владања њиме, већ и у вери и управоживљу. У то тешко време и деспот Стефан и његова мајка Света Милица, не окрећу лице своје од Господа него се надају на Господа и пригрљавају Господа и у заједници са Господом носе све тескобе земаљскога живота. Зато их род српски, род Светога Саве, род Светога Лазара, памти са великом љубављу и памти са великим поштовањем.
Ти свети примери наших Светих предака управо чине и творе и наше животе смисленим у призвању ка Христу. Имамо пример на који да се угледамо и имамо начин, на који су наши Свети преци све до данашњег дана, творили вољу Божју и предавали себе на дар Богу Живоме. То је и наш задатак, то је и наше послање, то је и наша мисија у овом времену и пре свега, и шире од тога, да ову свету веру коју смо од њих примили, неокрњено сачувамо са љубављу, и са благословом је предамо генерацијама које долазе. Све то браћо и сестре зависи од нас, опет од наше слободе.
Тако и ми, непрестано гледајући лице Божије и славу Божију, да се радујемо и у времену али и у вечности, окупљени око наших Светих предака, који су у своме животу жртвовали све за веру, а веру нису давали ни за шта. То је позив и призив савременим генерацијама да очувају свој идентитет, идентитет православних Срба, идентитет православних хришћана, јер без Христа нисмо ништа и без Христа наше постојање и у времену, а посебно у вечности, нема никаквог смисла.
Дај Боже да и у том збору светих, у тој заједници наших светих предака и ми нађемо своје место, да нас Господ препозна као децу њихову, да нас препозна као децу своју и да нам заједно са њима дарује Царство Своје. Не због праведности наше, већ због љубави и милости Његове, ради које Он јесте истински и прави Бог наш.
Бог који из љубави човека ствара и вечни живот дарује том човеку и који ради тог дара и Сина Свога шаље, Који васкрсењем Својим отвара свакоме човеку, који у Њега верује, пут у вечни живот.
