Ево пред нама још једног дивног Јеванђељскога сведочења. Господ и Спаситељ наш Исус Христос исцељује одузетог. Међутим, то исцељење не представља само пуко и једноставно устајање од непокретности. Он поучава у исто време и раслабљенога кога подиже, и Јудеје који су се окупили и књижевнике и фарисеје и свакога на овоме свету, да схвате и препознају каква је потреба исцељења и чему оно заправо служи.
Исцељење не значи ништа друго него враћање у првобитно, здраво (идеално тако рећи), стање. А то за човека значи ништа друго, него ли да будемо вечни и бесмртни. Онакви, какве нас је створио Бог. Тако исцељење јесте од Адама до данас потреба свакога човека. Бесмртност је усађена у човека управо даром живота, али будући створен од материје и природе, са удахнутим Духом Божијим, човек је и смртно биће.
Смртност се управо превазилази оним што је бесмртно, а то је заједница са живим Богом.
Човек, окусивши у овоме свету и животу тајне греха, бива непрестано колебљив и ломљив између закона добра и закона зла. Између служења Богу и одсуства тога служења. И то је друго исцељење које је човеку потребно – да не робује више греху!
Бог је тај, који опрашта човеку грехе али само и једино онда, када човек слободно жели да не буде више роб греха. Зато тајна смрти и тајна греха бивају уништене Христовим Васкрсењем и Он нам то наговештава и у време Свога бивствовања међу људима. Он пита тог човека и окупљене шта је потребније –
„ Да ли да му се опросте греси или да му једноставно каже „устани и ходи“?
Потребно је и једно и друго, али је претежније да не робујемо греху и да не робујемо смрти. То Господ управо и показује тим питањем, а са друге стране подиже немоћнога, подиже одузетога. Непрестано морамо да тражимо руку Господњу у нашем животу која ће нас подићи од наших болести, од наших грехова, од наших искушења, од наших падова.
Тежак је живот данашњице. Изгубљен је савремени човек у токовима цивилизације али непрестано тражи и ходи и жели да се сједини са Богом јер му је то уткано у суштину његовог бића.
Зато ми и тражимо Цркву као сигурну луку спасења и ближње, као помоћнике у нашем спасењу. Осећамо и схватамо да нисмо створени да бисмо били сами; на овај или онај начин, ми тражимо избављење. А избављење је ту, испред нас, у заједници са Христом, у заједници са Црквом Његовом. То нас наравно у овом свету неће ослободити страдања, неће нас ослободити болести али ће нам дати сигуран пут у Вечни живот. А то је оно што иза свега јесте и остаје као светиљка на путу човековом који је, у овом свету, као изгнаник из свога дома.
Наш дом је наручје Очево. Наш дом је заједница са Богом Тројичним и то почиње овде и сада – слободом нашег избора, хоћемо ли или нећемо да имамо заједницу са Богом. Пример те заједнице су управо свети људи Божији који сијају у Цркви Божијој као светионици вере, као путокази спасења, као истински симболи да је човеку могуће да се слободом и љубављу, приближи Богу.
То нам сведоче и ова два света човека овде, у манастиру Тумане, свети Зосим и свети Јаков. Њих дели шест векова земаљског времена али их обједињује Христос. Њих деле начини живота, културе, просвећености, али их спаја исти циљ – вера и тежња ка Царству Божијем. Из тога Царства, сједињени са Господом и свима светима, они нама шаљу благослов и шаљу наду и укрпљење да је спасење итекако могуће. Да је потребно и задато, и дато као могућност свакоме од нас.
Погледајмо дубоко у тајну своје личности, свако од нас. И видимо и себеримо се да смо без Бога, ништа. Да нам је само у Њему опроштај. Да нам је само у Њему спасење. Престанимо више да гледамо друге, престанемо да се занимамо за туђе ситуације и посветимо се мало себи. Живот толико брзо пролази. Људи поред нас умиру свакога часа а ми никако да се пренемо и завапимо „Господе спаси ме, благослови ме, упути ме ка Царству твоме.“
То је зато што савременом човеку, у ствари, Царство Божије и не треба. Ми смо васпитавани тако да све на земљи завршимо, да је све земаљско. Е, онда смо васпитавани да после смрти нема живота, него је живот у неком сећању земаљске заједнице. Није то тако. Сећање после смрти је у Божијем памћењу. У Литургији, у заједници светих, до новог дана, до новог живота, до нове тајне обновљења човековог. До васкрсења. Нашег васкрсења.
Верујте у васкрсење, верујте у празне гробове, верујте у силу живота. Ови свети људи који овде почивају у овом манастиру, у виду светих моштију, сведоци су тога. Одакле Бог по њиховим молитвама исцељује човека? Из будућега Царства и за будуће Царство. Да покаже човеку, свакоме земнородном: ”ту сам, уз тебе сам, отварам ти врата Царства свога: ишти, тражи и добићеш; куцај, отвориће ти се, тражи и наћи ћеш.”
То је оно што нас Господ поучава. Али пре свега и после свега, заједница са Њим у Литургији суштина је свега овога на земљи ради будућега. Храбро ступите пред Христа. Грехе своје – испред себе, наду у Бога у себи, и НАПРЕД! Немој стално да се изговарамо. Као ови из приче кад је била свадба царевога сина: овај један не може због ових обавеза, овај због оних, онај због ових…
А гозба је припремљена и Господ нас чека. И страшан ће бити онај Његов глас када буде рекао онима са леве стране: „Не познајем вас“. Па, како и да познаје нас који нећемо заједницу са Њим? Како да нас познаје кад нам даје целога себе а ми му окренемо леђа?
Имајте храбрости православни хришћани данашњице! Не само празне речи и не само неку пролазну жељу.
Будите чврсти на темељима Цркве. Будите чврсти у исповедању вере и ту своју веру делатно пројавите. Пре свега ради себе а не ради других. И онда је светлост Царства Божијег остварена и онда ми јесмо они који чекају Царство Божије и ми ћемо онда другима, као такви сијати неким надземаљским сјајем. Све је до нас. Бог је ту и чека да закуцамо на врата Његове милости, на врата Његове љубави.
