Недеља Православља, литургијски дан којим се сећамо и славимо победу Православне вере над свим лажним учењима и над свим јеретичкм и земаљским мудровањима. Пре свега сећамо се тада победе поштовања светих икона и светих моштију у цркви на Седмом Васељенском сабору.
Поклањајући се светим иконама и моштима светитеља, ми у ствари вршимо поклоњење ономе који је прволик у томе, а то је Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Сећајући се дакле тих светих људи, чији су свештени ликови на иконама изображени и светих моштију које њима припадају, ми се сећамо какав то живот ми имамо да остваримо у својим животним околностима. И зато је широм православља велико торжество, односно славље, и тада се радују сви православни овој победи наше вере. Ради те победе, свети људи Божији, пророци, апостоли, мученици, свети епископи, свештеници, монаси и верни народ, давали су своје животе не одричући се истине своје вере. А ми хришћани 21. века не можемо ни да искажемо радост због тога што су нам ти свети људи прокрчили стазу истините вере.
Ми смо данас толико постали млаки да нас не интересује више ништа. Веру смо свели на традицију и обичајно право а однос са Богом свели смо на купопродајни однос, да онда кад нам нешто треба, ми од Њега тражимо, а Он је „дужан“ да нам то испуни. Однос једних са другима свели смо на интерес, кад нам неко треба – позваћемо га, кад нам не треба, склонићемо га од нас!
И надамо се да са оваквим „богатством“ уђемо у Царство Божије?! А слушајући Господа на примеру Светог Јована Крститеља, видимо да је улазак у Царство Божије итекако напоран и мукотрпан, подвижнички и трудољубив пут. Царство Божије јесте вечно опредељење човека у којем он, слободно и истински, треба да се нађе у заједници са Богом и свим светима. А за нас млаке, данас нема другог начина да уђемо у Рај него да се на нас излије сва милост Божја. Па и то ће, чини ми се, бити тешко, јер смо ми толико себични да ни милост Божију нећемо на себи да прихватимо.
Зато ми као људи 21. века треба мало да се тргнемо и опоменемо и опаметимо. Ко смо, шта смо, куда идемо и где је наш циљ?! Варамо се ми сви, од првог до последњег, удахњујући ваздух овога живота, да смо несаломиви и неуништиви. Варамо се! Око нас је засејана смрт свуда, и она своје лице и обрисе показује на овај или онај начин, од кад постоји човек.
Ево сад, у ово доба у 21. веку, кад су техника и технологија стигле дотле да се лети до свемира, један мајушни вирус коси хиљаде и хиљаде људи у свету. Тиме нам у ствари, Бог показује да је Он Тај који је Спаситељ, да је Он Тај који треба да буде наше опредељење и да се, као људски род под хитно вратимо ономе што је суштина нашег постојања, а то је благодарност Богу за све и љубав у заједници са ближњима, у заједници вере, у заједници Духа светога.
Зато у вашем животу, односно у нашим животима, свако од нас нека крене од себе да мењамо оно што је код нас лоше, да престанемо да замерамо једни другима, да опраштамо једни другима али да опомињемо једни друге. Пре свега са љубављу и са хришћанским усмерењем срца.
Нека би Бог дао да како славимо торжествено победу Православља нада свим јеретичким и земаљским мудровањима, да тако сачекамо и реалност Христовог Васкрсења. Да се обрадујемо пре тога у самом празнику Васкрса, знајући да је то икона онога што ће доћи, а то је то васкрсење наше и врата Царства Божијег, која су нам широм отворена.
То никад не можемо да постигнемо и да имамо, осим у заједници са Христом, а заједница са Христом значи живот у Литургији и причешћивање Светим тајнама. Размишљајте о томе, немојте да очекујете да вам свештеници у вашим црквама и монаси у манастирима све сажваћу. И не само да вам сажваћемо него и да вам прогутамо и да вам сваримо. Морате мало и сами да се интересује за своју веру и морате да познајете, свако од нас, истине своје вере. И то уопште није тешко.
Раније, замислите пре рецимо 17 векова, народ је на пијацама и трговима расправљао шта је истинита вера у односу на оно што није, а ми данас тешко да знамо да исповедимо у ког Бога верујемо. То је трагедија нашега века, али и лепота нашег века ако не одступамо од Христа. И ако ништа не знамо, треба да кажемо: Господе Силни, Велики, Узвишени, немој да нас оставиш, јер само тебе као Бога имамо и само Тебе као Бога поштујемо и Ти нас спаси по милости својој.
Да завапимо из свег срца и Господ неће милост своју одвратити од нас.
