Jеванђељска поука упућена нама људима кроз многобројне примере и сведочења које нам на тај начин износи Господ, упућује нас само на једно – да је човек створен из љубави Божије и да је створен да живи вечно у радости и заједници са Богом својим.
И управо имајући то за центар и циљ свога живота, Господ нас учи да се према томе и односимо у сваком тренутку живота проведеног на земљи, пре свега у односима према онима који нас окружују.
Када говоримо о томе ко су наши ближњи или даљни, ми онда померамо границе тог разматрања према нашим осећањима и нашим вредновањима, заборавивши у ствари да је свако ко је створен по лику Божијем, дакле да је сваки човек наш ближњи у Господу и наш брат по стварању.
И зато Господ учећи нас опроштају и дајући нам опроштај за наше грехе, опомиње нас строго да смо и ми ти који треба да опраштамо онима који су нама сагрешили. Пре свега зато што је Господ опростио нама а потом и зато што, будући да смо бесплатно добили опроштај грехова, и сами смо дужни да ни према коме ништа не задржавамо.
Међутим када говоримо о опроштају, отприлике као и о љубави, ми опроштај и љубав подразумевамо као категорију која се углавном тиче других а не тиче се нас и ми смо у ствари као људи врло шкрти у томе да опростимо. Ми ћемо да опростимо човеку нешто што се нас уопште и не тиче, али оно што се нас тиче и оно што нас заболи ми ћемо онда да задржавамо до Страшног суда, позивајући и призивајући тако све але и стихије овога света да се одлуче на онога коме ми не опраштамо, уједно молећи Бога да безрезервно и без разматрања нама опрости наша сагрешења. Зато, молећи се Богу, пре свега опростимо онима који су нас увредили, онима који су се на неки начин огрешили на нас да би Господ по милости и љубави својој опростио и нама, и не само да би нам опростио, него да би нас препознао по животу нашем, по настројењу нашем, по жељи срца нашег као своје. И у свему томе, трудећи се кроз овај живот, падајући, устајући, исправљајући се, тежећи да се обнављамо Господу и за Господа у времену за вечност, призивамо заступништво и топло мољење Пресвете Богородице, Мајке Божије, да она надомести у кандило наше вере уља, да надомести уље у кандилу нашег покајања и да нас непрестано призива на творење добра у име јеванђељске истинске проповеди Сина њеног и Бога њеног и Господа нашег.
И зато сваки православни хришћанин који има зрно вере у себи, који живи и труди се да живи гледајући на Господа и очекивајући обећано Царство Његово, у својим молитвама увек има најпре Пресвету Богородицу, јер осећа срце човечије да је она та која је људски род повезала са Богом и то свако од нас осећа и зна и разуме иако можда и нема образовања о томе, схвата дакле и разуме да је Мајка Божија та, кроз коју је нама засијало спасење. И ту није потребно много објашњавати него само кад се изговори или помисли на Пресвету Богородицу, сав ум човеков, сво срце човеково, читава личност човекова озари се и само замоли Мајку Божију да нас никад не остави. Зато и у цркви кад видите људе да се моле Богу, они ће најпре по слободи и по љубави да приступе икони Пресвете Богородице и зато се она бринући се и бдијући над нама, прославља кроз векове, кроз многа света знамења, кроз многе свете и чудотворне иконе своје. И данас, празнујући њено свето Успење, ми у ствари не само да се сећамо историјског догађаја уснућа Пресвете Богородице и њеног чудесног вазношења на небеса, него ми у ствари славимо истинску Мајку над сваком мајком и славимо истинску Родитељку спасења нашег и она нас непрестано призива да се обраћамо ка Господу, да творимо заједницу са Њим, да се причешћујемо од Светих тајни Његових и да будемо у ствари истински оно што треба, а то је Црква Божија. Црква Божија у времену која живи, дише и постоји за вечност. Онда када се буду укинуле све границе, онда када буде прошао овај свет, мистична и чудесна Црква Божија биће заједница многих сабраних у име Једнога и тада, многи сабрани у име Једног, у ствари постају једно сједињујући се са једним Господом.
И то је поука не само јеванђељске Господње проповеди, него то је истинска наука Цркве. Не проповеда Црква благостање овога света, не проповеда Црква доброту у овом животу, него Црква проповеда човеково назначење за вечни живот, истински циљ човековог постојања. Ми морамо да прођемо кроз буру овога живота, морамо да се намучимо много пута; некада ћемо мирно пловити, некада ће нас повести овај и онај ветар у страну али наш је да никако не одступамо са брода Цркве Божије.
Молећи се, разумећи и страдајући кроз историју, наш народ је гледајући на Јеванђеље, живећи Јеванђеље, сведочећи Јеванђеље кроз своју мучну и напаћену историју, изнедрио ону лепу крилатицу која каже „Да Господ да да смо у Рају макар на крају“.
И тако и ми данас вапимо молећи Пресвету Богородицу да нас не остави, да увек буде уз нас, да нас штити, да нас у молитвама својим препоручује Сину своме и Господу нашем, и у часу страшног представљања из овога света ка вечном животу и онда, када се буде догодио Суд Божији ,који ће у ствари бити сусрет свих људи са Богом и сусрет Божији са свим људима и сусрет људи једних са другима у огледалу истине, у огледалу врлине, у огледалу правде, и бесконачној љубави милости Божије, тада замолимо Пресвету Богородицу да нас усрдно заступа.
Има она лепа и побожна прича о томе када је Господ ходио Рајем са апостолом Петром и Петар га упита „Па Господе ти си ми дао кључеве од Раја и ја за то одговарам али ето, видим овде у овим Рајским насељима и неке људе чија лица не припадају овде и не сећам се да сам те људе икада и видео на вратима Раја, нити да су ушли овде“. И онда се Господ заједно са апостолом потруди да лепо прошетају Рајем и кад дођоше до једне лепе рајске шумице, видеше Пресвету Богородицу низ чије лице се, у дубине пакла, доле, где је шкргут зуба, вапај и мољење грешника, спуштају, од најлепших плавих нити изаткане лествице, којима се душе оних из ада, бесконачном слободом Мајке Божије, преводе у Рај. И Мајка Божија се моли Господу и каже „Не замери ми на слободи коју имам али ето, моја материнска љубав је љубав материнска према свима па и према грешницима који моле и вапе и нека безгранична милост Твоја и мени не замери и њих нека спасе“. И онда је Господ рекао апостолу Петру “а да се удаљимо ми одавде, немамо ми ту шта да тражимо“.
Зато молимо Мајку Божију да нас заступа и да лествице своје љубави спусти до нашег срца и нека нас не остави зато што можда немамо заједницу са Господом.
Ако не будемо имали заједницу са свима светима и са Мајком Божијом, шта онда нама браћо и сестре, вреди да милионима година живимо на земљи? А они које то не интересује или они чије је срце тврдо за веру, нека остану сасвим задовољни богатством, сјајем и бљештавом пролазношћу овога света. Свачија вера и свачије настројење биће у ствари тамо где је срце човечије. Који хоће за Господом, ићи ће за Њим. Који хоће за овим светом, биће ту, а свако ће на крају и примити од удела онога за шта се везао. А Мајка Божја нека нас штити, нека нас чува и нека и нама отвори врата Раја, Раја која је њен Син крвљу својом, истински за нас отворио.
Нека сте сви благословени, нека би Мајка Божија била са сваким од нас и у времену и у Страшноме суду и у вечности, да се за њом и са њом заједно радујемо у Господу.
Беседа на Успење пресвете Богородице у манастиру Тумане
