У јеванђељским одељцима које можемо чути на Литургији, видимо дивна сведочанства о Господњој бризи о људском роду. Стварајући из љубави човека, Пресвета Тројица – Бог Отац кроз Сина у Духу Светоме – жели да спасе човека и да му да радост вечног обитавања у заједници са Собом. Да дâ човеку, као круни творевине, који је по лику Божијем позван и дарован да управља свим што постоји, вечно добробитије.
У том смислу видимо да Господ брине за свакога од нас, пре свега старајући се и трудећи се да нам укаже на пут спасења и правоживља. Међутим, указујући нам на тај пут, Он не заборавља ни сваку нашу реалну потребу, овде и сада, старајући се рецимо да нахрани толике људе који су Га пратили и слушали проповед његову у пустињи. Та храна која је у практичном смислу значила окрепељење за људе који су са њим били, управо на симболичан начин показује да Он јесте дародавац, односно хлеб живота, Који се даје за живот свакога од нас. И управо Он који самога себе добровољно приноси Богу Оцу као дар, кроз Духа Светога, чини наш живот смисленим и даје му вечну димензију. Зато смо ми, који се сједињујемо у Цркви Божијој са Господом, непрестано и једнако сведоци Његове крсне смрти, Његовога тридневнога Васкрсења и Његовога обећања да ће поново доћи и свакоме од нас отворити пут у живот вечни.
Међутим, поприште земаљскога живота не значи само добро, већ у многим ситуацијама је то и сусрет са злом, и у многим ситуацијама сусрет са нечастивим, као и нашу непрестану борбу да се исправљамо. Зато видимо и пример јеванђељске грешнице која са сузама отире ноге Господње, и помазује ноге Његове скупоценим миром, показујући, на тај начин, силу и дубину њеног преумљења, али показујући и истинску снагу покајања, које и за нас увек треба да буде присутно на путу нашег живота и на путу нашега спасења.
Све што творимо у овоме свету, ма како да живимо и колико год се трудили и желели да остварујемо заједницу са Господом, неопходно је да, творећи заједницу са Њим, творимо и заједницу једни са другима у име Његово. И управо се зато и сабирамо на овај начин, по заповести Његовој на Литургији, где једући и пијући из Чаше живота, примајући Свето Причешће, потврђујемо да верујемо у Господа да је Он тај који је за нас Спаситељ и Избавитељ, и да је Он тај који ће нам дати вечни живот када буде Други пут дошао да суди живима и мртвима. И зато сила наше вере, јесте оно на шта нас Господ позива да ће нам по вери нашој бити, и ако вере имамо, за нас неће бити никакве препреке на путу ка Господу.
