Црква Божија чува свакога од нас људи овде у времену, ради вечности. И овај годишњи круг нашега живота и богослужења управо осликава човекову тежњу ка Царству Божијем. Посебно ту тежњу коју нас учи Црква, можемо да сегледамо у овим припремним недељама за Велики пост, односно са очекивањем празника над празницима, центру годишњег богослужбеног круга и живота, а то је Васкрсење. Као што нас ове недеље припремају за улазак у Велики пост и тиме за дочек и достојну прославу празника Христовог Васкрсења, тако нас и овај живот на земљи припрема за капију смрти кроз коју када прођемо, очекује нас Царство Божије, тајна Царства Божијег, други Христов долазак и заједница са Њим и свима светима. Зато ова припремна недељна литургијска сабрања управо имају своја читања која треба да нас опомињу да се запитамо над својим животом, над својим делима и да угледамо, погледамо, испитамо себе где смо и какви смо у односу на лице Божије, у односу један према другима и напослетку у односу према себи. Ова јевађељска прича о Митару и фарисеју, односно царинику и фарисеју, кратка је али дубоко садржајна по поруци коју у себи носи. Цариници су у Христово време били људи отимачи, људи који су увек били синоним за свако зло, просто, од њих се бежало, њима се давало са муком, отимали су од других.
Фарисеји су били побожни Јевреји који су, као што овај фарисеј јевандјељски говори, постили два пута у седмици, давали десетак свега што својим послом стекну, односно храну, и тако даље. Међутим, разлика између овог цариника у јеванђељу и фарисеја јесте управо у односу суштинском према Богу, према другима и према себи.
Фарисеј пун себе, испуњавајући закон, којег се заиста придржавао, долази пред Господа, не као онај који од Господа тражи милост и као дете које тражи покровитељство свога родитеља, него као онај који је заслужио и задужио Бога и Бог је дужан да му исплати по мери коју је сам фарисеј зацртао. А цариник пак, који је свестан својих грехова, своје ништавости, свога живота, каже ушао је у храм и није смео ни очи да узвиси горе га Богу, него је молио Бога, у ћошку храма, да му буде милостив. И обојица излазе из храма. Један оправдан, а други осуђен. И који је сада оправдан? Оправдан је онај, који у свом животу, вероватно, ништа није урадио онако како треба, чак је и урадио супротно од тога, али га је дотакла милост Божија, дотакла га је љубав Божија и он је окусио покајање и завапио Богу да буде милостив према њему. А овај, који је био пун себе, који је творио Закон који је Мојсије наложио и заиста постио два дана у недељи, давао десетак цркви, трудио се да живи како треба, у ствари, спознао је само закон. Али није спознао Бога Живога.
И зато и није изашао оправдан из Храма јер Бог не тражи да држимо мртво слово Закона, него непрестано и једнако тражи да градимо однос са Њим, пре свега градећи однос једни са другима. И основни проблем овог фарисеја јеванђељског, јесте у ствари његово одсуство односа и љубави према ближњем, јер он Богу захваљује на томе што није као сви други грешници, него је праведан пред Богом. А пред Богом бити праведан значи познавати своје грехе, смиравати себе не гледајући грехе других и трудећи се да и себе, и друге, принесемо ка Господу. Зато се ова јеванђељска прича тиче свих нас. Сви смо ми у нашем животу час цариник по својим гресима, час фарисеј по држању закона, час цариник по покајању, час фарисеј по осуђивању других. И те улоге у нашем животу непрестано се смењују. Ми бивамо они који олако видимо грехе других, ствљамо друге на стуб срама, заборављамо да је Бог Отац и Створитељ и оних које ми осуђујемо, и оних које ми не волимо. Казаће савремени човек много је неправде у свету, овај је овакав, онај је онакав; али хришћанин треба да каже, смело гледајући ка Господу: Господе, опрости Ти њима што они не познају Тебе, буди милостив да би и мени био милостив. Нисмо ми судије браћо и сестре, нисмо ми они који исплаћујемо Божије раднике и Божије најамнике, нисмо они који суде деци Оца Небескога, јер смо и ми иста деца, истога Господа.
Осуђујући друге и тражити правду за друге а милост за себе, исто је као да мајци неколико деце кажете – ето побиј сву своју децу јер ја сам једини праведни твој син. А мајка као мајка, она види да су јој можда деца лоша, жели да се она исправе, али их све једнако воли и жели и чека њихово иправљење. Тако и Бог наш, Отац наш Небески који нам је по великој милости својој, Сина свога јединороднога дао да постане човек и нас људе да узвиси ка вечности, силом Духа светога, Бог Отац наш, Пресвета Тројица, чекају преумњење и покајање свакога од нас.
И данас, када изађемо из храма браћо и сестре, исто онако како су изашли цариник и фарисеј, завапимо Богу да буде милостив нама грешнима, да превиди наша сагрешења, кажимо му: Господе, ми смо деца твоја, другог бога осим тебе немамо и не знамо и Ти нас једини можеш спасити по милости својој. Али у молитви коју узносимо Господу немојмо да осуђујемо ближње, па да чим смо изашли из храма, молећи опроштај, да ми завезујемо друге и да не опраштамо другима. Ма какви да су ти други, они су деца Божија и њих Бог чека на покајање.
Зато браћо и сестре, у ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије; волимо једни друге, не онакве каквима бисмо ми хтели други да буду, него управо онакве, какви други и јесу. Прихватајмо ближње са љубављу, са радошћу у тихој хришћанској љубави и врлини. Јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије и Бог не може познати само нас, саме за себе.
Зато, као митар, као цариник, завапимо Господу – Господе не гдледај грехе наше и милоств буди нама грешнима. И немојмо да имамо охолост овога фарисеја. Џаба нам што постимо постове, џаба нам што дајемо десетак цркви, џаба нам је све што радимо ако не радимо од срца и ако не радимо да бисмо суштински угодили Богу, а Богу ћемо угодити онда када будемо имали љубави према ближњем. Не може се Бог волети браћо и сестре, да се не воли брат или ближњи којега видиш, просто, то је Закон којег је Бог сам поставио.
Нека нам Бог буде милостив, нека опере наша сагрешења, нека види љубав нашу, нека види покајање наше, нека нам опрости, нека нам и други опросте и нека и ми опростимо другима и тако помирени да будемо вазда у заједници са Господом. А кад дајете браћо и сестре, било да дајете цркви, било да дајте сиротињи, нека ваше давање буде са љубављу, са благословом, са радошћу и Господ ће вам увек стоструко узвратити, јер све оно што дете од срца, ви сте у ствари дали део своје љубави. А оно што дате преко воље, то као да нисте ни дали, све вам се то сасвим отписује. Не вама конкретно, него свакоме од нас. Зато дајте, јер је љубав она која се умножава и Царство Божије оно које је крај свег нашег труда, испуњење наде наше.
”Боже милостив буди мени грешном” – још једном завапимо!
