Православна вера није истинита зато што ми о томе говоримо од свога ума и тврдимо и мислимо да је тако. Православна вера је истинита зато што је откривена самим Богом и осведочена Оваплоћењем и Крсном жртвом и Васкрсењем Сина Божијег. Син Божији је тај, који је гарант да је православна вера у ствари пут спасења и смисао проналажења живота свакога од нас. У овај дан када се сећамо торжества православља, када се сећамо победе православља над свим лажним учењима, светопочивши митрополит Антоније Блум закључује да то није наша победа, над нашим непријатељима, него Божија победа над нама. И заиста истините су те речи када се човек дубље замисли над њима. Када их мало анализира, схватиће да је у ствари Бог победио нас тиме, што нас је мотивисао и подстакао да се ми боримо против оног лошег у себи, и да, борећи се против лошег, у ствари усвајамо добро. А усвајање доброг увек значи да градимо заједницу са Сином Божијим и на тај начин градимо заједницу са самом Пресветом Тројицом: јер победа Божија над нама у ствари значи наше спознање да је Бог Отац и Бог Створитељ и Бог Спаситељ кроз Христа, у Духу Светоме. И та је истина православне вере увек морала да буде брањена од оних који су нападали на то. Јер овом свету неће да смета ништа друго него истина Христовог Јеванђеља и спасења, а иза свега се не крије никакав свет него непомјаник, онај који не жели да се људи спасу и не жели да дођу у спознање истине. Који је насупрот Бога који нас води ка познању истине, а познање истине је позив да градимо заједницу са Њим, што и јесте Литургија, што и јесте причешће.

Знајући за истиниту веру ми знамо и шта је спасење, ма какво да се искушење на нашем путу јави. Искушења и страдања су ту да нас подсете да увек и смело у животу треба да стојимо на путу Божијем, храбро, исправно и без роптаја. Искушења служе да нас учвршћују у истинитом исповедању вере. А Бог је тај који ће нам, дубоко верујемо, бити помоћник у свакоме добром делу, да ће нам надоместити снаге онда када је ми не будемо имали и да ће нас окрепити онда, када ми малакшемо и када падамо под теретом не само пропадљивости овога света, него и под теретом сопствених сагрешења.

Бог је тај дакле, који нас из мртвих диже у живот и зато знајте, православни хришћани, да је православна вера, вера храбрих људи, вера спремних људи, да до конца свога живота, да до задњега издиханија и после тога, у вечности, следе и стоје чврсто на путу Христовом, ма шта да се на том путу, испред православних, испречи. И храброст православне вере браћо и сестре одликовала је и Свете оце који су кроз векове, утврђујући истину насупрот лажи, неретко страдали исповедајући и чувајући Јеванђелски, Христов живи и истински пример и сведочење кроз време.

Дакле, тако и ми данас треба да се одликујемо храброшћу када је наша вера у питању, а не да будемо млаки и полупрепознатљиви и непрепознатљиви, не знајући у ствари ни ко смо, ни шта смо, ни у шта верујемо; по вери нашој познаће се ко смо, какви смо и чему тежимо – и као народи и као појединци.

Зато знајте да чување вере увек и неизоставно значи чување литургијског предања Цркве и чување заједнице као истинског печата Христовог присуства међу нама. Никада један није био хришћанин и никада један није могао да буде тај, који представља Цркву. Црква је увек била заједница, те тако и ви, увек чувајте и будите део заједнице Цркве. Данас ће многи устати на Цркву и рећи:“људи у Цркви су овакви, правила у Цркви су онаква, ово у Цркви ваља, ово у Цркви не ваља“.
Нисмо ми браћо и сестре у Цркви да гледамо шта раде попови, калуђери, владике, нити смо ми са ове стране, ту, да гледамо шта ради народ и да гледамо и да вадимо труње из очију једни других, а да не видимо балване у властитим очима.Ту смо да се спасавамо браћо и сестре ради вечнога постојања и ради вечне заједнице у Христу. Ми смо постали судије једни другима, ми смо постали сурови према другима и постали смо све оно што Христос од нас не тражи. А ова је вера, вера храбрих и вера трпљења, вера истрајности а не вера млаких људи. Нема млаких православних хришћана и нема млаких хришћана и нема млаких људи јер је Господ рекао за те млаке људе „јер ниси ни врућ ни хладан, него си млак. Избљуваћу те из уста својих“.

О очувању литургијског предања многи говоре и позивају на разговор о томе, али шта заправо то у пракси значи? Шта за вас значи литургијско предање? Литургијско предање је чување свести да спасење човеково зависи од Бога и од заједнице са Богом. А заједница са Богом се остварује најприсније и најтешње кроз причешћивање. А причешћивање јесте заправо Христова заповест по којој и у којој остајемо са Њим у вечности и то на практичан начин показујемо овде, у времену, примајући од тих дарова. Нема дубљег и нема истинскијег сједињења него кад Христос сам себе да, за храну нама. Он је себе и дао на жртву за нас и даље даје себе за нас, а од нас тражи само слободно да му приступамо и да исповедимо да је Он тај Син Божији и тај Спаситељ света у име Очево, силом Светога и животворнога Духа.

Причашћујте се браћо и сестре са страхом Божијим и са љубављу, знајући да је причешће залог Вечног живота и залог истине Христове и залог Царства Божијега, јер овај живот на земљи је врло кратак и пролазан, ма колико дани и године биле дуге, тешке и туробне. Све се завршава у овом свету и овом животу на неком гробљу. Али и са гробља, ми верујемо, сија вечни живот. И зато треба да се причешћујемо са страхом Божијим, вером и са љубављу да приступамо тим Светим тајнама.
Данас су православни хришћани престали да се причешћују под изговором достојности и недостојности. Ако си православни хришћанин, ко ти даје право, не само да ниси достојан, него да окрећеш леђа Господу?! Не тражи Господ оне који су идеално достојни, праведнике. Него Господ љуби и брине се о грешнима који се кају. Али ми то треба да схватимо и да разумемо; у практичном животу то значи, браћо сестре, да творимо и ми једни са другима заједницу љубави: у кући, у комшилуку, на послу и ту где нас живот донесе и где нас стави. Лако је бити хришћанин код туђих, буди хришћанин код својих и са својима. Трпите своје које вам је Бог дао у име Божије и заједно са њима хитајте ка Царству Божијем.
Колико има данас православних породица и православних хришћана који не говоре једни са другима, не говоре са комшијама, не говоре са родбином. А сви су у праву. У праву су и ови и они. И шта ће Бог да каже? За кога ће да се одлучи? Он воли и једне и друге. Наше је да се миримо ту, у име Христово. И тај мир да проповедамо и вером да живимо. То да запамтите!
Одбрана православне вере није историјски догађај. Одбрана православне вере је наш живот у Цркви.У Христу и са Христом! И то није лако и то није једноставно. Многи данас (рецимо у Цркви), причају кад је овај Туман у питању, како ова братија из Тумана народу нуди чаробни штапић да се реше сви проблеми код моштију светеља. Није то тако! Овде долазите са вером и са љубављу и са поверењем да вас ти светитељи закриљују и да вас штите у Христу и да вас заступају пред Христом и са поверењем и са љубављу да ће вам помоћи.Од вере ваше и од вере наше, од вере свих нас зависи како ће бити оно зашто су дошли и за шта живимо и оно где смо. Са каквом вером дођемо, такав дар и примамо.Не овде, него било куда. А слава нека је Богу да Цркве српске и не само српске, него све православне, где год су Цркве православне у васељени, буду испуњене. И не да нам буду мале само цркве, него да нам буду мале и порте.
Ми данас не пунимо цркве али нам се зато пуне затвори, пуне се луднице, пуне се болнице, нажалост, и тако даље. Зато што је човек одступио од Бога и не треба му Бог. И онда када ударимо у зид, е онда нам треба Бог. Па није Бог кутијица коју ћемо да ставимо у фиоку, да је вадимо по својој потреби кад нам се свиди, и да је наравно, после опет враћамо. Будите храбри и истражујте своју веру, а не да будемо на нивоу да не знамо у шта верујемо. Видећете православне Србе данас да не знају да се прекрсте како треба; млате рукама онако овлаш, десно-лево, к’о незнабошици.

Брините о тим стварима јер се тичу свакога од нас. Вера није ствар за игру. Вера је опредељење за вечност. За веру су губили главе они пре нас.Није ли свети Кнез Лазар ишао на Косово да брани Веру нашу православну а не само празну земљу. Он је бранио веру, бранио је истину и Јеванђеље. Зато је он дао главу. Он да је калкулисао друкчије, друкчије би било. То је врло важно да знате.
Дакле, вера се брани својим животом и нема тога што је старије од онога што имаш да браниш. Прво се брани вера. Прво се брани исповедање вере, па се после брани породица и кућа и тако даље. Кад је ђакон Авакум вођен на губилиште (18 година је имао), мајка иде уз њега и моли га да се потурчи, да га не набију на колац, а он се захваљује мајци и каже „хвала теби што си ме одхранила али не можеш од мене то да тражиш“. Е то су наши Свети преци, то је одбрана вере! А где смо ми данас? Шта ми бранимо данас? Кога бранимо? Свој комфор који ће да се заврши на неком гробљу?!

Нека сте сви живи и здрави и од Бога благословени и знајте да је време тешко и знајте да нико сем Бога неће да нас заступа. И знајте да треба само у Бога да се уздамо, све друго је пролазно и пропадљиво. И да благодаримо вечито Богу што нас држи и што нас чува, и што нас штити у познању истине.
А ове светиње, овакве као што је Туман, и оне старије од Тумана и оне млађе временски од Тумана, то су наши сведоци, то су наши залози. Погледајте шта је за 800 година, после Немање, остало у овој намученој Србији која је паљена милион пута и у тим намученим српским земљама. Само су манастири остали. Само, искључиво манастири. Ниједан град није остао до данас да је употребљив или да није у неким рушевинама. Само су манастири чувани и обнављани, јер се у манастирима славио Бог.
Е тако и ми данас треба да славимо Бога и да се сједињујемо са Њим. И да Га волимо пре свега, и да градимо однос са Њим, а то ће рећи – да се причешћујемо.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име