Чудесни су сви ови јеванђељски догађаји о којима слушамо у редовним читањима Светог Писма. Управо у њима откривамо велику дубину и тајну Христовога домостроја спасења. Јер је Христос Син Божији, логос Очев, друго лице Пресвете Тројице, вољом Очевом, Својим сагласјем и благодатном силом Светога Духа, постао је човек јер је Пресвета Тројица, Бог наш, управо благоизволео да Син Божији постане човек, да би сваки човек кроз Сина Божијег, био узнет до престола Божијег. И то је укратко речена сва тајна људскога постојања али и сва тајна људскога спасења.
Ми, кроз Христа Господа и Спаситеља нашега, који постаје савршени човек, остајући такође Бог, кроз Христово рођење, кроз Христов живот на земљи, кроз Његово свето и спасоносно деловање у свету, кроз Његово страдање, крсну смрт, кроз Његово преславно Вазнесење, потом јављање својим светим ученицима и апостолима, и на послетку кроз Свето васкрсење, управо у Њему и кроз Њега, и ми бивамо принети Богу Оцу на дар и на службу. И зато све оно што је у Христу, јесте оно што ће бити препознато у вечности као трајно и као постојано. Зато Црква учи и благовести да ван Христа и без Христа нема спасења.
И то нам управо и говоре ови светли и свети дани које празнујемо и ова света јеванђељска историја која, из времена у ствари, почиње да се претаче у вечност и то не само у неку, општу вечност о којој размишљамо, него вечност нашега спасења. Све ово што се збило у овим јеванђељским догађајима, тиче се сваког од нас. Ево и у овим тешким данима када и ми састрадавамо овде на Земљи са господом Христом, не само сећајући се Његовога страдања, него и сами имајући ово велико страдање у виду ове епидемије, треба да славимо и да размислимо шта је циљ и суштина човековог постојања на земљи. Да ли све почиње и завршава се овде или је у ствари Бог наменио човеку нешто што је изван овога света, оно што нам сведочи Јеванђеље, да „око људско не виде, ухо људско не чу и ум људски не може сагледати“. И заиста, сваки човек у дубини своје душе осећа да је створен да постоји за вечност. Вечност јесте наш циљ, и то вечност у заједници са Богом и са свима изабранима Његовим. Али та вечност не тиче се само Бога који нам је даје, него се тиче и наше слободе: да ли хоћемо и желимо да је прихватимо и будемо њен део.
У Литургији су сви и кроз Литургију се спасавају сви, па сте и ви сви, заједно са нама овде у једној мисли и у једној жељи. Ми смо се у ствари, острвили на овај свет и нисмо они који управљају по вољи Божијој и благослову Божијем њиме, него смо почели да га злоупотребљавамо: од ресурса које нам даје природа у име Божије, преко људи, једни других, које само користимо као потрошачко средство да бисмо испунили оно што смо зацртали. Станимо мало или се бар запитајмо да ли треба да станемо, јер заједница Цркве Божије нам говори о вечности али нам говори и о одговорности у овоме времену и овоме веку.
Немојте да ропћете у овим данима, немојте да тугујете у овим данима, него се радујте у Христу Господу нашем Који нам је отворио пут Вечног живота и Који нам је даровао спасење. Многи су напети, нормално је, стање није редовно, али покажимо се као прави хришћани управо у доба искушења. Лако је бити хришћанин када нема искушења, лако је молити се Богу када нам је све потаман. Али, ево сада покажимо и трпљење и своју молитвеност и своју истрајност, и своје милосрђе и своју спремност да будемо ту, за жртву једни другима. Управо жртвујући себе за другога, ми испуњавамо Закон Божији.
Данас је много тужних, много гладних, много усамљених и много презрених, јер је човек 21. века постао себично биће, које на свом себичном и саможивом путу, просто гази преко других.
Осврнимо се, ових дана када и природа тихује, када сва твар тихује, да и ми људи тихујемо и схватимо да и за нас постоји граница. Уколико нећемо сами да је поставимо, поставиће је Бог! Како у личном животу свакога од нас, тако, ево видите, и на општем плану. Ми као хришћани смо ту да све истрпимо и издржимо јер је тако и речено да ће бити и да ће се догађати како се време буде приближавало своме крају. То нас ни на који начин не ослобађа од одговорности како према другима, свој творевини, тако и према самима себи. Немојте да се јуначимо ових дана на празно, како нама, ето, нико ништа не може и да тиме пројављујемо само своју сујету и постављамо себе изнад Бога! Поштујмо ове дане овакве какви су, истрпимо, стиснимо зубе. И ово ће проћи. Из свега овога треба да изађемо достојанствени, као истински Христови људи, неокрњене савести и неокрњенога хришћанскога и људскога достојанства. Помозимо онима који немају, утешимо оне који су сами, нахранимо гладне. Ако физички не можемо да будемо једни са другима, ево, Бог нам је дао и ова средства комуникације, где за секунд бивамо повезани са сваким делом земљине кугле.
Васкрсење Христово је победа над смрћу, па ће Васкрсење Христово бити победа и над сваким видљивим и невидљивим непријатељем нашим.
Слава нека је Богу који је нашега ради спасења бивао прослављен у свакоме времену и од свакога који га призна и који га позна. Слава нека је Господу нашем Исусу Христу, који на магарету улази свечано у Јерусалим, пројављујући своје Божанско послање и мисију и своју Богочовечанску природу, пројављујући и то да је дошао нашега ради спасења, те најављујући да ће проћи крсни пут страдања, крсну смрт али да ће и преславно васкрснути нас ради. Размишљајмо о свему томе јер се нас тиче. Јер ми никога другога и немамо сем Бога нашега и само Њему служимо; и овакви какви смо, завапијмо му:
„Господе, сети нас се у Царству Своме! Не заборави нас ни сада, него руководи животом нашим! Помози нам када паднемо да устанемо, помози нам и у овим данима да изнесемо ово тешко искушење које се очигледно и јасно одражава на свакога од нас.“
Будимо храбри, будимо истрајни, имајмо љубави за оне који нас воле. Имајмо љубави и за оне који нас мрзе. Праштајмо једни другима, јер само једни са другима ућићемо у заједницу обећања Божијега. Сами за себе, у Рају нећемо бити. Рај је управо живо испуњење ове Литургијске заједнице у којој ће се, у Царству Оца и Сина и Духа Светога, радовати свако од оних који призна и препозна Бога; и оног који призна и препозна Бога у овоме животу, препознаће и Бог њега у Вечноме животу.
Слава нека је Богу нашем у векове векова!
Одличан текст