Велики је празник Педесетница за Цркву Божију и велики дан нашег спасења јер ми, као православни хришћани, вазда смо дужни и у потреби да знамо и сагледавамо истину своје вере. Дакле, не можемо да верујемо безлично, него наша вера мора да буде основана, смислена и тачна. И управо у дан свете Педесетнице, када прослављамо силазак Светог Духа на апостоле, ваљало би да се подсетимо основних истина наше вере. Пре свега ми морамо да имамо тачну дефиницију Бога у кога верујемо.
Ко је Бог наш браћо и сестре?
Бог наш је један по бићу и један по природи али се исто тако пројављује као три личности: Отац, Син и Дух Свети – Пресвета Тројица. Отац је нерођен, Син је рођен од Оца, а Дух Свети исходи од Оца и то је управо делатни опис Пресвете Тројице. И Пресвета Тројица, градећи непрестано међу собом заједницу, у сагласју и по љубави, стварају свет и човека као круну те творевине. И онда Онај који ствара, Отац наш, све што ствара, ствара кроз Сина свога и све што се ствара, ствара се силом и делањем Светога Духа.
Бог стварајући човека, нуди му и дарује му вечну заједницу са Пресветом Тројицом. Човек, имајући по Божијем дару слободу, изабира да окуси грех и смрт, и као такав бива изгнан из Раја. А изгнање из Раја управо значи одсуство заједнице са Богом, и то је важно за прве људе Адама и Еву, а кроз њих, за свако колено човечије.
Пресвета Тројица, Бог наш, имајући истинску љубав према свакоме човеку и волећи човека и желећи му спасење, управо кроз Стари завет и у савезу са народом Израиљевим, народом јеврејским, старозаветним, шаље знаке, шаље пророке, открива истину Богопознања и најављује да ће доћи дан када ће се Син Божији, Логос Божији, родити као човек и постати један од нас. Када се испунила пуноћа времена вољом Очевом и сагласјем Пресвете Богородице, Духом Светим зачиње се Господ и Спаситељ наш Исус Христос, који по Оцу своме носи Божанску природу, оваплоћује се у утроби Пресвете Богородице делањем Духа Светога, те она остаје увек девојка, јер је то било надвремено, надљудско и надчудесно и просто неописиво за људски ум и појам. По мајци својој, Пресветој Богородици, Господ и спаситељ наш Исус Христос, прима људску природу и Он је од тада истински Богочовек.
Који је смисао да Син Божији, Христос Господ наш, постане човек?
Управо, смисао јесте ради нашега спасења, јер само кроз Христа кроз кога смо и створени, можемо бити принети Богу Оцу на дар и можемо бити искупљени не само за грех, него да будемо искупљени од робовања смрти и да повратимо ону истинску Божју намеру о заједници Божијој са људским родом. Али сада је то још лепше и потпуније и много већи дар, него на почетку јер смо сви ми који смо у Христу, и кроз Христа, принети Христом и делањем Духа Светога, Богу Оцу.
И видите, у спасењу нашем учествује увек и без разлике јединствено Пресвета Тројица. Никад у нашем спасењу нема Христа без Оца и без Духа Светога и никада се ова Сила не пројављује него кроз Хиста и у Духу Светоме и никада, Дух Свети не дела, него исходећи и пројављујући Оца кроз личност Христову. И Христос бива као Богочовек међу нама и један од нас и кад се испунила пуноћа времена, Он показује истините знаке свога Божанства и испуњава се оно што је било најављено пророцима у Старом Завету.
Христос не само да је чинио чудеса него је управо упућивао својим животом и својим делањем свакога човека на пут богопознања, на пут заједнице са Богом. Наравно, људи оног времена просто нису могли да схвате и да се помире са чињеницом да је постојање наше оно, што је Бог одредио за вечност и да је наше постојање у времену, ма колико деценија оно трајало, управо пролазно, недовољно и несавршено и има свој крај у земаљској смрти.
Управо проблем нерешености смрти и јесте било оно, што човек непрестано, себично очекује од Бога – а то је да Бог реши све наше проблеме, да Бог сваког тренутка у нашем животу буде слуга који ће испуњавати сваки наш хир и сваку нашу жељу. Христос као човек, оваплоћен од Пресвете Богородице, не престаје да буде Бог. Божанска природа се није изгубила него она остаје, и ми људи то треба да схватимо, не смемо никада да заборавимо да у Христу остаје увек и једнако Богочовечанска природа од оваплоћења, од постанка човеком. И управо тај Христос, Син Божији, долази да нам отвори пут у вечни живот. Не за време, него за вечност.
После Свог срадања на крсту, које је опет имало дубоки смисао за нас, Он страда и својим страдањем и својом смрћу приноси Себе у име свих нас, у замену смрти. Смрт више не може да влада Њиме јер је кроз Њега управо смрт поражена, јер смрт не може да буде старија од Бога. Својим Божанством Христос окове смрти раскида, окове греха раскида и управо окове пакла раскида, и све оне, које је признао и позвао у веру своју, даје им спасење. И зато ми у вери кроз Христа налазимо вечност и спасење.
Христос васкрсава трећи дан, гроб остаје празан. Како Он васкрсава? Васкрсава вољом Очевом. Ко га диже из гроба? Управо Дух Свети! И Христос бива ту до Спасовдана, до Вазнесења, међу својим ученицима и апостолима, творећи им знакове и знамења, показивајући своје Васкрсење. Васкрсење Христово није ради Христа него ради нас. И у четрдесети дан, пред њиховим очима, узноси се у слави на крилима анђелским у телу, Богу Оцу, где вечно са Богом Оцем и Духом Светим, на престолу Божанском, обитава.
Педесети дан, по обећању Очевом, кроз Христа и Христовим обећањем, долази Дух Свети. Дух Свети као Божанска личност управо у свету оприсутњује Бога Оца кроз Христа и Он је тај који у име Бога Тројиичнога, свакоме удахњује живот и ми живимо Духом Светим. Зато се и каже да свако ко живи, живи док има Духа живота у себи. А дух живота је управо Дух Свети. Дух Свети дарује живот, Дух Свети дарује познање вере, Дух Свети дарује побуђивање на сваку врлину, али пре свега, Дух Свети чини Христа присутним у Цркви Божијој.
Благодатно силажење Духа Светога на апостоле био је чудесан догађај, где је Дух Свети сишао ношен великом хуком ветра у виду пламених језика. Управо ти пламени језици на иконама приказују се изнад глава Светих апостола и ученика Господњих. И после тога управо наступа ово, што до данас траје, а то је Црква Божија.
Ми у Цркви Божијој као верници, исповедамо Бога Оца, нашега Бога и Створитеља, Бога Сина, Логоса, Исуса Христа, који је постао један од нас људи, Богочовек, нашега ради спасења; исповедамо Духа Светога, Бога који управо дела сада у Цркви, и Христа чини присутним међу нама, и кроз Христа и у Христу принети смо опет Духом Светим, Богу Оцу.
Ово делује све компликовано али је сасвим једноставно онда када срцем и истинским умом, али пре свега вером, окусите те ствари и свако ко је у Цркви, он ће управо разумети благодатно делање Божије и благодат Дуга Светога, осетивши га у свакодневици свога живота. И хвала Богу нашем, Пресветој Тројици, на дару живота, на стварању, на радости, на љубави, хвала Пресветој Тројици и Богу Оцу на Христу који постаде човек, па Пресветој Тројици на Духу Светоме који чини и твори Цркву и који чини и твори живот у Христу.
Нека би Бог дао да, ово мало богословско излагање које сам изнео данас, не буде нешто што само слушате, јер Бог нас позива да заједницу са њим увек творимо у своме животу на практичан, а то ће рећи, на делатан, начин. Што значи да се уклањамо од творења и чињења греха, да се уклањамо од зла, да истински деламо љубављу по узору на Пресвету Тројицу Која има непрестану, истинску и непоколебљиву љубав међу собом; да будемо ближњи једни другима, да верујемо у Бога на прави начин, управо исповедајући Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Духа Светога, и да чинимо у своме животу увек заједницу Цркве Божије, где, на Светој Литургији, а ово је Света Литургија, приносимо дарове хлеба и вина по Христовом обећању и по Христовом науку који нам је оставио. Христос је рекао да ће у приносу хлеба и вина у заједници Цркве, заједнице верних, постати истинско Тело и Крв Његова и да нас Он, у тим даровима и са тим даровима, приноси Богу Оцу. Дух Свети освећује и силази на те Божанске дарове, хлеб и вино претварајући у Тело и Крв Христову, свакога од нас чинећи Христом у малом, управо примањем тих Светих тајни.
Зато је Света Литургија центар нашег живота и зато причешћивање Светим тајнама Тела и Крви Христове јесте печат нашег хришћанског опредељења и истинита потврда наше вере. Само они који на практичан начин учествују у Тајнама Цркве, пре свега у Телу и Крви Христовој, једући од једног хлеба и пијући из једне чаше, творе заједницу оних који се спасавају у Христу. И Дух Свети, истински (наравно очима вештаственим невидљиво, али духовним очима видљиво и јасно – просто то је јасно у Цркви на Литургији), присуствује, претвара те дарове и нас који примамо те дарове, преображава у Христу и за Христа, чинећи нас, примањем светих дарова, заједничарима кроз Тело и Крв Христову, не времена, него вечности.
Мислим да је ово јако значајно зато што ми, као народ данас, на неки начин, немамо времена ни слуха, а нема ни оних који много хоће да говоре о истинама наше вере. Ми не можемо да верујемо истински у Бога, уколико на прави начин не разумемо ко је наш Бог и на прави начин не разумемо веру.
Зато не заборавите:
Бог је један као биће, Бог је један по природи, али исто тако Бог јесте Пресвета Тројица, три изистинске личности – Оца и Сина и Духа Светога, Бог показује као једно биће али као три личности, а неопходност, значај и истинитост заједнице, као залог нашега спасења.
