Гледам свакодневно реку народа, која са великом вером приступа кивотима Божијих угодника Преподобних отаца Зосима и Јакова. Од раних јутарњих сати, далеко пре почетка Св. Литургије они су ту. Љубав и вера у Господа и поверење у Светитеље, снажнији су од стотина километара, јачи од свих обавеза. Сабрани на Св. Литургији, укрепљени св. тајнама живота, стрпљиво чекају, неретко сатима, да приступе моштима светих-пријатеља Христових и принесу молитвене вапаје, тескобу, бол, али и радост.
Видите људе када дођу, испратите их када одлазе. На лицима им се сјаји промена, спокој, благодарност, нада… И светитељи чују, крепе, благосиљају их у име Господње. Никада нису уморни и немају паузу. Вечито дежурају у храму Цара Славе. Да ли су нам потребна чуда. Нису. Али нам је потребан сусрет са Богом, сабором светих и ближњима. У томе и јесте тајна туманског духовног феномена данас. Људи долазе са вером и њихова вера молитвама Светих налази пут до Господа. О томе треба мало више да се запитају савремени богослови.
Шта са датим човеком у конкретној прилици, муци, тескоби? Онда нема ништа од приче, онда треба живо дело. А то дело мисије Божије, љубави Божије и благодатних дарова, творе чудодејствујући Св. Зосим и Јаков. Верни народ то види, осећа и доживи. Зато је свакога дана у обитељи њиховој као у кошници. Живо, радосно, са сузама и болом, дубоким осећајем светиње и лакоћом спознања да нас Бог не оставља.
