Прошло је већ 2000 године од тог историјског догађаја. Генерације људи и многи народи следујући Јеванђељској мисији, труде се колико је то у њиховој моћи да сачувају вест о истинитости Христовог Јеванђеља. Међутим, чини се да нико од нас људи данас, па и кроз историју (а вероватно ће тако бити до конца века), није спреман да стави себе и огледа себе под крстом Господњим. Ако будемо реални и поштени, ставимо мало себе под Крст Његов у дубини срца свога, (јер сами себе познајемо довољно, па иако нас само Бог познаје до краја ми ипак знамо довољно себе). Погледајмо онда, колико смо и на ком смо месту, испод тог Христовог Крста.

Да ли смо на месту оних који Га пљују, шибају, осуђују?Да ли смо на месту оних Који му се ругају са улице? Да ли смо на месту оних који сакривено посматрају Његово распеће? На ком смо месту? Искрено и сами за себе, у свом срцу, одговоримо себи!

Кад сагледате Христов Крст из историјског догађаја, видећете да у том тренутку никога није било ко је стао на Христову страну. Чак и његови највећи и најближи ученици стајали су са стране и са страхом посматрали шта се догађа.

Чини се данас да, како време одмиче и како нас историјско коло носи ка новим трендовима, да се ми све више и више одричемо Христовога Крста. Ми проповедамо Његово васкрсење, слажемо се и са морањем имања Крста, али никако да прихватимо Крст Христов да понесемо на нашим раменима. Зато што је Крст Христов обавезујућ, зато што је Крст Христов тежак и зато што Крст Христов увек зове на страдање.

Сила Крста јесте велика јер нас штити управо догађајем Васкрсења.Али докле не дође васкрсење, наше васкрсење, саваскрсење Господу Христу, дотле морамо да изнесемо крст свој на Голготу своју. Сви бежимо од ношења Крста и некако се склањамо од искушења. Колико год се склањали, она долазе. Христос нас чува и крепи и штити, али запитајмо се барем овога дана, реално, колико нас уопште, у дубини душе, истински занима вера у Господа и колико је Господ актуелан у срцима нашим, у свакодневном животу нашем?

У име Његово, већ 2000 година догађају се многобројни погроми и ратови. У име Његово многи су убијали, у име Његово многи су мислили да правду творе. Тако и ми, у име Његово, све чинимо штитећи себе. Никад нисмо спремни, да, као Господ што је, себе дамо на жртву другима.

Порука Господња са Крста јесте да љубимо и оне који нес мрзе, да благосиљамо оне који нас вређају, да волимо оне који нас распињу на крст. Колико смо ми као људи кадри да покушамо, да саобразно Христу, понесемо крст свој, свако на свој начин? Запитајмо се данас колико нас занима вечни живот, или смо сви, били ми у манастирима или ма где у свету, заокупљени данашњицом, сутрашњицом и оним што свет собом носи.

Проћи ће ово време нашег живота. Доћи ће и Други долазак Господњи па ћемо морати да дамо одговор на питање Господње да ли смо Његови или нисмо Његови? А то ће зависити од нашег опредељења за Њега овде и сада.

Он је милостив, Он нас овакве кави смо  трпи. Ако ништа друго, нека узме бар то што се сабирамо једни са другима на пола сата ове молитве, или на сат времена Свете Литургије, недељом. Па ако ни по чему другом, бар нека нас по томе позна. Али ако нас и ту нема, нека нас позна по оном најмањем трунку наше вере према Њему, ако га уопште имамо.

Наша дела обично сведоче да је наша вера мала, да смо ми браћо и сестре врло кадри да бранимо Господа од других и да без размишљања, без осећаја о последицама, без освртања на то колико то боли другог човека, у име Господње викнемо ближњем –„Распни га распни!“

Питајте се и питајмо се колико смо распели људи у животу? Колико смо својим деловањем учинили да други буду несрећни, тужни, огорчени? Престанимо више драги моји да бранимо веру од других и почнимо да бранимо веру од себе и онда ћемо нешто успети да урадимо. Докле год будемо Господа бранили од других и чували Њега од оних за које Он страда, ми ћемо онда бити на погрешном путу.

Ово није поука само вама, ово је поука пре свих мени, као што је и свакоме од нас. Бар данас то да запитамо себе. Већ сутра и прекосутра однеће нас колотечина друга и однеће нас радост Васкрсења и онда ће све постати некако отворено, све блиставо, све бљештаво.

Није живот земаљски баш толико сјајан и бљештав колико сте то вама чини него светлост Васкрсења нека нас све озари! Гледајмо да будемо ближњи једни другима, а не да будемо џелати једни другима и да непрестано језицима и срцима својим и мислима, вичемо за ближњега –„Распни га распни га!“

У лику нашег ближњег је наш Господ. Господ остаје у лику ових који су на земљи око нас, док не дође Други пут. Распињући друге, ми у ствари, несвесно и не знајући то, само распињемо себе и то на негативан начин. Ми треба да будемо са-распети Господу, у томе је ствар врлине. Нико од вас не тражи, нити од нас тражи, да наша жртва према ближњима буде не знам колика.

Данас је све толико узнапредовало да ми много и не морамо да се жртвујемо у суштини. И ретко ко, ако будемо поштени, ближњему даје од свога. Сви дајмо од сувишка. И ако је тешко време, и ако смо у разним кризама, опет нама није толико лоше и опет дајемо од свог сувишка. Од себе, барем, да дајемо трпљење за другога, онда и Господ ће погледати и истрпети нас.

Запамтите данас ове речи које говорим себи а потом их поручујем и вама: Каквим судом будемо судили, тако ће нам се судити и тако ћемо сачекати Васкрсење.У тој једној поуци Госпоњој саткана је сва Јеванђељска истина.

Суд света је у рукама Господњим.Ако будемо судили свету, ако будемо распињали друге, ако будемо одбацивали друге, ако не будемо имали жеље да са другим поделимо радост, Господ ће морати да нам каже:„Ајде, не познајем те, иди од мене, јер ти не можеш са овима, за које сам ја страдао“.

Љубав са Крста увек је жртвена и увек, и пре свега, усмерена је према нашим непријатељима. Основа Христове љубави на Крсту била је према онима који Га распињу: „Опрости им Оче, не знају шта чине“.

Он је тиме у ствари рекао да је дошао и страдао за свакога, па чак и за оне Који су Га приковали за Крст. Ми ћемо данас, можда за по неке ближње да страдамо (мада тешко), за оне даљне готово никако, а за себе онолико колко се баш мора и како се мора. Знам, такво је време, али бар се данас сетимо тога и нека нам пример Господњи буде пример живота. Живота вечнога, живота бесконачнога. На крају крајева, сви смо имали прилику да видимо онај, мало оштрији али поприлично добар, филм о страдању Господњем, од Мел Гипсона.

Поставимо себи питање, видевши све те актере, на ком смо ми месту и која би улога нама највише одговарала? Можда не бисмо били баш међу војницима, али би сигурно већина од нас викала: ”уа, уа, распни га, распни!” Онај мањи део би вероватно био са стране, незаинтересован за догађај који се тиче нашег Спасења.

Све што је било пре 2000 година, све би се и данас једнако поновило. Сада, када би Господ дошао међу нас, ми бисмо му тражили форму, закон, и рекли бисмо као ови првосвештеници: „ми имамо закон и по нашем закону, законодавац мора да умре, јер је закон изнад законодавца”. То ми радимо, непрестано стављајући форму изнад суштине, стављајући нашу манифестацију вере изнад живога Господа.

Запамтите да смртни час не знамо када ће коме доћи. Престанимо да осуђујемо ближње. Гледајмо мало са љубављу на ближње. И друга ствар, запитајмо се, ако нећемо да престанемо да осуђујемо ближње, шта тај ближњи мисли о нама пошто смо ми себи узели право на суд о њему? И он има право на свој суд!

Нисмо ми богови, један је Бог. И Бог ће дати нама праведно, по нашем суду. Где ћете већу милост ако ти Бог каже судим ти по твом. По твоме закону Ја ти судим, сам си себи закон и Ја судим теби по твоме закону. Ако судиш – судиће ти се, ако не судиш – неће ти се судити. То је суштина вере, то је суштина живота, то је суштина Цркве и то је суштина заједнице.

Ево, то је трагедија коју ћете срести на сваком кораку. Потреба да другима судимо. Уместо да искористимо живот и прилику да волимо оне које нам Господ шаље, јер Господ воли и нас и њих. Али не, ми имамо потребу да друге анализирамо и видимо трун у њиховом оку. Тако настају гложења, то се онда пресликава и на породицу, на фирму, на шта год хоћете, на друштво, на све.

То смо ми људи, увек спремни да упремо прст на другога и да без грча, не питајући се колико то боли, викнемо –„Распни га распни!”

На данашњи дан, ми људи, смо разапели Бога. Ипак, Он је Васкрсао за нас!

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име