Господ, желећи да се сви људи спасу и дођу у познање истине и да поделе заједницу са Богом и истину Јеванђеља, благовести роду људскоме, не говорећи само речима, него сведочећи делима и показујући и потврђујући знацима, да је Он онај кога очекујемо Син Божији, Месија, Изабраник и Спаситељ света, васкрсава, нашега ради спасења, отварајући тиме свакоме човеку пут у вечни живот. А да бисмо могли да будемо учесници вечног живота, ми овде и сада, у овоме животу на земљи, треба да посведочимо да имамо заједницу са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом, да га потврђујемо као Богoчовека и да признајемо да је он Син Божији, Онај, који је дошао да спасе свет и Онај који је васкрсењем својим, управо најавио почетак спасења нашега. Васкрсења нашега. И зато Света Црква устима Светога Јеванђеља позива непрестано верне своје у име Господње, као главе своје, да непрестано творимо и чинимо заједницу са Господом. И то је управо ова јеванђељска свадба о којој се говори. Свадба није друго ништа, него овај догађај Свете Литургије, где је на престолу предложен сам Господ и спаситељ наш Исус Христос, који себе жртвује за спасење свакога од нас и то јесте свадба агнеца божјег, свадба Сина Божијега. Званице јесмо сви ми, који смо у Цркви Божијој, који смо крштени у име Господње и који смо свесно и савесно, слободом својом прихватили да будемо деца Цркве Божије. Хиљаду пута и много пута ми се не одазивамо на позив Господњи датворимо заједницу са Њим, него нам је увек и свагда све прече, него ли да творимо ту заједницу на којој смо позвани управо ради нашег вечног постојања. И зато Господ каже сурово ће бити кажњени они који се оглушавају о заповест, посебно они који су сами, слободом својом прихватили да буду деца Божија у овом црквеном смислу, литургијског смислу, управо на Светом крштењу рекавши да примају залог срастања са Христом. Зато ће Господ устима Светих јеванђелиста али и мисионара Цркве Божије, кроз векове сведочити Јеванђеље онима, који су можда на први поглед одбачени и нису достојни, али управо они у дубини срца својих примају реч науке, примају Реци Јеванђеља и постају деца Цркве и њихово призвање бива веће него наше, нас који смо призвани, позвани и признати. Управо ће Његово признање, у дан Суда, њима бити веће него ли нама. А ми треба да се запитамо браћо и сестре шта радимо недељом и празником и да ли нам је толико тешко да одвојимо један сат или два сата да будемо на Светој служби Божијој и да примимо залог вечног живота, а то је заједница са Христом или ћемо Бога да се сетимо само када нам је тешко, па нам није онда проблем да превалимо ни стотине километара, и дане и дане да проведемо када нам је нека мука и у плачу и у молитви, и у жељи да нам Господ помогне, и чим нам мало бива боље, да поново и једнако окренемо леђа Богу, као што смо то чинили свакога дана свога живота.
Поука овог Јеванђеља јесте управо о томе да се манемо, барем недељом и празником, ових свакодневних обавеза и да прионемо код Господа, на Свету Литургију, да творимо заједницу са Њим и то не зависи ни од каквих наших обавеза, јер можемо да се увек изговарамо али нема простора за изговор, и то нам Господ говори, него да се наоружамо и да у име Господње посведочимо заједницу са Њим. Та два сата нама не значе ништа, сви послови се и овако неће у њима завршити, углавном недељом, у та два сата, нико не ради ништа значајно док је наше служење велико пред Богом и то нашега ради спасења.
Размишљајте о овоме, немојте да вам ово буде нека заповест насилна, него нека то постане део вашег живота и да сви ми, ако Бог да, угледамо лице Божије у радости и слави, да нам Господ не каже идите у најкрајњу таму, тамо где је пач и шкргут зуба, него будите увек гости на свадби Сина мога, будите увек Божији гости, зато што нас је Бог и створио да заједницу вечну и радост вечну поделимо са Њим.
