Желећи да спасе свакога од људи које је створио, Тројични Бог наш постаје раван нама, људима, управо по вољи Очевој и Духом Светм пославши Сина, Логоса, Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа у свет. Управо да постане један од нас, да би нас, мале, подигао до висине Божијега престола.

Божија намера да спасе човека јесте заправо неисцрпна, неизмерна и вечна љубав, која ничим не може бити помућена јер Бог Отац воли Сина и Духа светога и Син воли Оца и Духа и Дух воли Оца и Сина, и та љубав Пресвете Тројице, пресликава се и на читаву творевину и Пресвета Тројица ствара човека управо показујући истински закон љубави. Љубав, браћо и сестре, не робује ничему и никоме, она је слободна и истински јесте присуство Божије у свету.

Љубав Божанска јесте у ствари заповедна за нас, да ми љубимо једни друге онако како нас Господ љуби и онако како се Пресвета Тројица истински испуњава љубављу међу собом. Зато нас Бог поучава управо кроз глас Светог Јеванђеља да разумемо, да треба да схватимо, да поред нас у сваком тренутку нашега живота, стоје једноставни и обични људи. Ми заборављамо од своје себичности да нисмо сами на овоме свету и да је дар живота, дар свега на овој земљи једнак за свакога од нас. Да онај поред нас, има право на живот и право на радост, право на љубав и право на однос са Господом. Ми треба да будемо у име Божје браћа и сестре једни другима, никако и нипошто судије својих ближњих.

Свако ће од нас, савремених људи рећи, наравно и ми у мантијама и ви који их немате, како ми никоме много не судимо, како никога нисмо убили, никоме толико нисмо зла нанели. Али заборављамо да управо нашим ситним деловањима, врло често, свакодневицу људи поред нас чинимо горком и тешком свађајући се са другима, завидећи другима, немајући разумевање, немајући толеранције. Тиме показујемо да презиремо једни друге, да немамо љубави једни за друге.

Господ и поучава да најпре поштено и реално погледамо себе и да се запитамо има ли у нама греха, да бисмо ако га нема, могли тако олако да судим о другима. И онда свако ко се иоле реално запита, казаће:„Па наравно много има тога што ја треба да чистим код себе, онога што треба да мењам код себе, што је можда много горе него оно што видим о ближњем”.

Господ зато једноставно говори човеку:„Не суди да ти се не суди!“ односно мера којом будеш мерио, теби ће бити изречена. Ми смо лаки да осудимо ближњега без размишљања, без преиспитивања, без бриге да ли тиме повређујемо некога. Није грех само убити човека, одузети му живот, велики је грех браћо и сестре, дар живота другоме загорчавати. Много је тешко кад живите поред људи који вас угњетавају, малтретирају, осуђују на празно и тако даље.

Ми ћемо се наћи на једној од те две стране, али гледајмо да се никад не нађемо на страни оних који суде, јер Господ јасно говори човеку: „Како судиш, онако ће ти се судити“. И то не према глобалним приликама, за које смо ми тако врло запели и интересујемо се из дана у дан, колико се озонски омотач истањио и да ли ће кроз 10 столећа или двеста година Венеција да се поплави због повећања нивоа вода мора које је запљускује, а заборављамо да се питамо волимо ли, разумемо ли, хоћемо ли да прихватимо ближњег поред себе? И то ког ближњега? Па оног, са којим живимо у кући, оног са којим радимо на послу, оног који је у нашем окружењу. Ми ћемо најпре да кажемо да волимо све људе овога света, само „мало не можемо“ са укућанима, муче нас помало комшије, посебно ови на послу, а са свима другима можемо. Па са ким онда ми то можемо ако не можемо ни са ким ко нас окружује?

Наравно, сви ти око нас, говорим ово прво себи па потом и вама, сви ти око нас нама бивају заиста проблем. Али не погледамо, и нећемо да будемо поштени, да ми сами себи често бивамо већи проблем, па и већи терет ми будемо за те друге, него што су они нама.

Дакле, Господ јасно говори човеку – не суди да ти не буде суђено, и којом мером будеш измерио тако ће се мерити и теби и говори да је у Њему живот вечни. Да је у Њему спасење и да управо то иштемо и да ћемо га наћи, да тражимо и да ћемо га добити. То што тражимо и што иштемо, није ништа друго него Царство Божије и вечна заједница човека са Богом. Вечна заједница нас, конкретних људи са конкретним Тројичним Богом. И то једино може да буде онда када се истински вежемо за Бога, а нама православнима је дат тај дар  да је Богопознање истинско у православљу. Да истински знамо да сједињујући се са Христом, ми се у ствари сједињујемо са Пресветом Тројицом за вечност.

Како се то  ми сједињујемо са Пресветом Тројицом?

Управо у Светој тајни Причешћа, у Светој тајни Литургије, када једући и пијући од Крви Господње ми уствари истински примамо Христа у себе.

Данас се много говори о печату антихриста, о последњим временима, а нико не говори да нам се на свакој Литургији, када год се служи, нуди да примимо Христов печат у времену за вечност. Наш народ је престао да се причешћује. Дај Боже, ево пост је био сада, да смо се барем тада причешћивали. Без Христа нама нема вечности, нема живота.

Лепо је што сте дошли, увек добро дошли овде у манастир, али немојте да заборавите да недељом када нисте у овом или оном манастиру, у вашим местима звоне звона и служи се Света Литургија. Немојте да дозволите браћо и сестре, да нам цркве остану празне! Много је ово лепа слика, али нажалост, ово је лажна слика прилика у Србији, зато што су нам цркве углавном празне. Нама не ваљају свештеници. Погледаћемо нашег свештеника и рећи он је овакав, он је онакав, он тражи ово, он тражи оно, а не питамо се колико се у тајности тај наш свештеник моли Богу за нас и недељом, када посебно по селима свештеник служи Литургију са двоје или троје, на том светом предложењу, у том светом приносу, спомиње и све нас који седимо код куће уз телевизор.

Ми недељом ништа не радимо и кажемо како је „грех радити недељом“ али испаде да је грех ићи у цркву недељом. Бог каже човеку не ради, одмарај у тај дан, сећај се Бога свога, али ми у цркву недељом нећемо, ваљда све послове овога света постављамо да завршимо у та два сата у недељни дан. А онда, када од нас буде узета душа наша и када се тело буде предало земљи, онда ће све недеље остати и сви послови ће остати које ни ови, после нас, неће завршити.

Ево овог гробља овде и свакога гробља које сведочи да је сваки посао остао, а да је човек прошао. Зато браћо и сестре, треба да нам је поглед усмерен ка вечности и да гледамо и огледамо себе у лицу Божијем.

Радујте се, веселите се што смо Православни хришћани. Радујмо се, ево, и овом искушењу које влада сада. Искушење треба да нам покаже да ниједно то искушење није старије нити јаче од нас, него да смо ми ти, који су истински храбри да се носе са свим оним шта нам живот буде дао у име Христово и за Христа, јер најпре су Христа посведочили Свети мученици. Можда је и ово неко време које ће, на свој начин, показати мучеништво. Али мучеништво значи сведочење и одрицање. Треба да се одрекнемо себе ради ближњега и тиме ћемо угодити Христу. Немојте да се осврћете на глобалне вредности зато што оне падају у воду. Осврните се на пружену руку сиромаха, погледајте на оне у вашем комшилуку и окружењу, који немају чиме да се покрију, нахраните онога који гладује, понесите неку вашу цепаницу ономе који нема да се огреје, и тако редом и тако даље. И онда ће и дела наша да покажу веру нашу. А ако ми само трабуњамо и бранимо веру тако на празно, онда најпре треба да је одбранимо од себе, а да друге пустимо да на миру живе.

Да сви будемо једно са Христом и у Христу, и да рајска врата за нас буду широм отворена, али да и ми желимо и хоћемо кроз њих да уђемо. Трудите се у доброме, умножавајте љубав, спутавајте мржњу, негујте оно што је добро у вама, орадостите оне који живе са вама, упутите благу реч, упутите осмех, све то мало кошта а много вреди.

Да будемо целовити у Христу Господу, у богопознању, у односу са Богом и у односу са људима. Када Царство Небеско буде наступио и када прође овај свет, овако како смо сада на Литургији, треба да имамо радости када смо једни са другима, па чак и са онима са којима не можемо овде на земљи. Мирите се док је дана, творите радост у Господу и нека Господ што пре дође.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име